"Batalite picu, uzmite pečenje": Srbin nam prekinuo ručak i govorio o bežanju Parižana

Pariz je ipak posebna zverka u turističkom svetu. Većina Amerikanaca je čula u Evropi samo za Pariz, neki čak nazivaju i ovaj grad državom ne znajući da se nalaze u Francuskoj. Pariz je po mnogo čemu specifičan jer je postao jedna vreva jer je od turističkog centra postao i sportski fokus broj 1.

U jednom trenutku nakon napornih sedam dana kako je to uvek na svakom grend slemu odlučili smo da sebi tamo nekoliko sati slobodno. Sasvim očekivano i normalno, zar ne? Otišli smo do grada, prošetali i odlučili da je vreme da pojedemo jednu picu. Bilo je tu nešto više pešačenja jer i dalje moja svest odbija da uračuna da francuski restorani rade dvokratno, a da se većina prodavnica zatvori do 21.00.

Posebna priča je haos u saobraćaju u Parizu gde mnoge ulice izgledaju kao kada se deca igraju na tepihu na kom je ištampana mapa. Naprave kolonu, gledaju je ponosno i onda smišljaju priče. Tako je u Parizu. Uostalom, kad smo seli na piće i mislili da uživamo u potpunoj diskretnosti time što govorimo srpski u Parizu, začulo se kratko: Batalite picu, uzmite pečenje.

Ubrzo smo shvatili da je u pitanju jedan Srbin koji radi za giganta u transportu koji funkcioniše nalik taksiju i malo je trebalo da se dođe do teme gužve. Istakao je da postaje zaista nepodnošljivo i da ne zna kako će raditi posao kada na 10 miliona stanovnika dođe još toliko turista. Neke metro stanice se zatvaraju, a grad koji je i ovako ponekad "začepljen" automobilima sada nema pravo rešenje.

I tako se kao što to obično biva, siti ispričasmo. Da, nisam vam spomenuo. On je sve vreme u svom automobilu, a mi za stolom na samoj ivici. Između nas je samo ograda ukrašena veštačkom travom. Toliko je dugo stajao u tom mestu da smo mogli da se fino ispričamo - tri, četiri minuta ako ne i više.

Onako siti smo odlučili da prošetamo duž obale Sene, ali kroz dvorište Luvra. Tamo smo videli neobično takmičenje klinaca. Dečaci protiv devojčica. Kako to drugačije može u tim godinama. Ovog puta ko će duže ostati sedećem položaju naslonjen samo leđima na zid. Navijali su, podržavali drugare do te mere da me je podsetilo čak i na neke rep okršaje. Ponosno je stajao nastavnik i pratio sve što se dešava.

I Pariz ne bi bio to što jeste da samo 100 metara od te scene nismo primetili mladence koji poziraju čitavom nizu fotografa. Ukoliko nisam prepoznao nekog slavnog Francuza ili Francuskinju pišite mi u komentarima, ali rekao bih da su oni "obični" ljudi. Baš kao vi ili ja.

Ovde se neobične situacije dešavaju toliko učestalo da i nije čudo što ih više neke stvari ni najmanje ne iznenađuju. Tako je usred treninga Novak Đokovića uveden najveseliji policijski pas kog sam video u životu da proveri da li postoji eksplozivna naprava na tribinama.

Nisu ispražnjene tribine (o čemu se dosta pisalo posle onih beogradskih dešavanja), ali su od činjenice da je neka dama zaboravila torbu napravile pravu test vežbu uobičajenih postupaka.

Naravno, srećni malinoa je potvrdio da je sve u redu. Najluđe od svega? Novak Đoković je u tom trenutku radio trening pred osminu finala i meč sa Fransiskom Serundolom.

Naviknete se brzo na te neobičnosti, ali Parižani na jednu ne žele da se naviknu. Na Olimpijske igre. Pravi Parižani će pokušati da iskoriste odmor baš tada (ili mogućnost da rade od kuće), pa su mnogi najavili da će napustiti grad. Prosto haos će biti preveliki, a time i mogućnost da dođe do nekih komplikacija.

Parižani, zašto bežite? (pročitali ste ovo verovatno na čačanski način) Pariz dobija novo ruho, a ono se ne sviđa nekim tradicionalistima. Ne žele da budu deo najveće sportske fešte.

BONUS VIDEO Novak Đoković Miljanu: Šta nazad?