Rolan Garos ima jedan ogroman problem i o tome se uporno ćuti

Rolan Garos je ove godine organizovan nešto ranije nego što je to obično slučaj zbog napetog raspored usled Olimpijskih igara i ti raniji datumi doneli su - poplavu. Ali, ne onu metaforičku poplavu emocija ili čega već sve ne, već pravu pravcatu vodenu stihiju.

Nikada pre, pa ni na Vimbldonu, nisam doživeo da se u 16.54 otkažu svi mečevi na "spoljnim terenima", odnosno onim koji nemaju krov. Čitaj - igrali su samo najbolji igrači na stadionu "Filip Šatrije" i "Suzan Lenglen". Onda sam sutradan odlučio iz više pobuda se stavim u ulogu prosečnog gledaoca.

Sve je počelo da me kopka kada mi je jedan britanski par u prolazu rekao "Došli smo u 11.00, sada je 14.00, a ni smo videli niti jedan jedini poen". Oni imaju dovoljno godina da su gledali i poene Edberga ili Džona Mekinroa na istom tom mestu, pa ipak, njihova ljubav prema maloj žutoj stvari nije jenjavala. Videlo se da su teniski veterani po tome što su imali kabanice (identične oboje naravno) i po tome kako su to lako prihvatili.

Da, veliki problem Rolan Garosa je to da kada padne kiša - nemate opcije. Tačnije, one su tako male i mršave, da deluju kao neuhranjeno kljuse iz romana ruskog realizma. Završiće posao, ali po koju cenu...

Ukoliko ste odlučili da platite 25 evra da gledate sve terene osim dva glavna očekujete da barem imate gde da sednete. U danu kada ste imali duplirane dnevne karte (onima koji su kupili karte za 29. maja važile su i za dan kasnije jer nisu igrani mečevi) sve je bilo krcato do poslednjeg mesta. Niste mogli da priđete terenima, a kada konačno dođete do mesta počne kiša. Ali šta kada počne kiša da pada?

Verovali ili ne - navijači nemaju gde da se sakrije. Mali je krov oko stadiona "Filip Šatrije" i "Suzan Lenglen", malo je suncobrana, sva mesta za navijače odjednom postaju neopisivo prazna. Klupe su mokre, nigde nema nikakve cerade, nadstrešnice, nigde gde biste mogli da se sakrijete.

Koliko morate da volite tenis da bi u takvim uslovima ostali? Pa, baš mnogo. Ne mogu da zamislim fudbalske ili košarkaške navijače koji satima kisnu bez znanja kada će njihovi ljubimci na teren u meču koji možemo gledati kao neko prvo kolo Kupa. Zaista je to teško zamisliti.

Odjednom sam postao i meterolog. Ko zna koliko puta sam slao ljudima objašnjenja do kada će padati kiša i kada će prestati. Mnogo je njih proklinjalo kišu jer ne mogu da gledaju svog igrača. Ukoliko se ovako bude nastavilo nemojte se iznenaditi ukoliko neko uključenje sa Rolan Garos počnem sa mapom Pariza iza sebe, a onda objašnjavam da "duva vetar iz pravca severozapada, te da se očekuje postepeno razvedravanje oko 16 časova, sa maksimalnom dnevnom temperaturom do 17 podeoka Celzijusove skale". Mislim, da sam dovoljno kvalifikovan za metereloga amatera... Nažalost.

Nema dovoljno pokrivenih mesta na Rolan Garosu, a i ona koja postoje ubrzo postaju dupke puna. Tako je zavladalo neviđeno interesovanje na štandu jednog prodavca automobila. Razlog? Automobili su imali bolje uslove od navijača. Bili su smešteni ispod krova. Sve ovo navodi na zaključak da ovaj problem Rolan Garos hitno mora da reši.

Smučilo mi se da gledam momke koji užurbano utrčavaju na teren i šire onu ceradu, pokrivač ili najlon (kako god da se to zove). Meni i Ameli Morezmo podjednako, barem je tako zvučala kada je naredila da svi mečevi krenu u petak od 10.00.

Iako nije poznat Pariz kao preterano kišan grad, barem ne u periodu Rolan Garosa, prethodna dva kišna dana su ozbiljno testirala ljubav prema tenisu. Barem sam siguran da je Rolan Garos rasprodao čitav set za kišne dane - kabanice, pončoe, kišobrane, gumene čizme...

Napisah to i počeo sam da kijam i kijam. To je posledica ljubavi prema tenisu.

BONUS VIDEO Novak Đoković Miljanu: Šta nazad?