FOTO "Sobi, Sobi, budi se": Otvaram oči i vidim vojnika sa puškom

Pričali smo odavno da bi trebalo otići do Torina koji je najbliži Srbima od svih velikih turnira koji se igraju na planeti.Nije potrebna viza, nije potrebno leteti avionom (iako je poželjno zbog umora), nije potrebno ni previše para, barem ne kada to stavite u kontekst ostalih turnira. Uz to je lakše kada možete da napunite automobil i da podelite troškove. Razlog?Gorivo do Torina i nazad od Beograda će vas koštati oko 300 evra (hvala inflaciji), a uz to su tu još i putarine koje koštaju ukupno 150 evra. Vinjeta kroz Sloveniju je 50 evra, dve naplatne rampe u Italiji 30, pa 17,5 evra, te prolazak kroz Hrvatsku 16,9 uz iritantno plaćanje pola evra ni za šta. Da, i Torino naplaćuje ulazak u grad 1,5 evra.

Dakle, kada to podelite na četiri dela sve deluje malo, malo lakše. Ipak, trebalo je štediti i za ovo jer nije baš bilo moguće stvarno krenuti niotkuda. Smeštaj možete naći jeftino (otprilike 20 evra za noć), a ne morate da bude smešteni u Torinu. Zapravo je poželjno da budete u Monkalijeriju jer ćete biti bliže samo dvorani "Pala Alpitur" (i stadionu Torina), te nećete plaćati porez koji grad naplaćuje svakom turisti.Ipak, vratimo se na početak priče. Kasnili smo za akreditacijama, pa smo iskorstili poznanstva da nam pomognu. Uostalom, kasnili smo tek par dana, što je obično lako zanemarljivo u čitavoj priči.Krenuli smo mojim kolima, a po prirodi imam neku nelagodu da dozvolim drugima da voze moj automobil. Da li zato što želim da imam kontrolu ili zato što imam poverenja u druge, kako god, možda bude saznam nekada ako odlučim da na terapijama upoznajem sebe. Barem kao Toni Soprano.

I tako krenemo na put, vozio sam dobar deo, ali posle 24 sata nespavanja i gotovo sedam sati vožnje bilo mi je potrebno da odspavam. Prebacio sam se na zadnje sedište, dobacivao neke smernice i savete jer nikada nije lako voziti tuđi automobil.I kada sam nakon 10 minuta prihvatio novu stvarnost, konačno sam uspeo da odspavam malo. Odremao sam otprilike sat vremena, pre nego što sam čuo "Sobi, Sobi, budi se". Verovatno do sada i vi znate da mi je nadimak Sobinac, ukoliko ne, eto da otkrijem nešto novo...Rekoh šta je sad i taman sam se spremio da opsujem, kad vidim sa leve strane vojnika sa puškom. Au, u šta su me uvalili nakon što sam sat vremena sklopio oči? Više im neću poveriti ni papir sa nacrtanim ovčicama.

Međutim, sad je trebalo reagovati. Jedan kolega je počeo odmah da objašnjava vojniku i jednoj dami da smo navijali za Janika Sinera, da idemo za Torino, itd... Ubrzo je spustio gard jer je samo želeo da proveri šta četiri relativno mlada tipa rade u kolima. Doduše, bio je nepotrebno drzak, ali je tu bila dama koja je sprečila da situacija eskalira. I na kraju smo prošli.U Evropskoj uniji su možda ukinute granice, ali je i između Slovenije i Hrvatske postojala provera. Tako je nepotrebno jedan policajac tražio da uglasim maglenke. Naravno, pustio nas je za tri sekunde, ali je dobacio da bi trebalo da se i oni pozadi vežu sigurnosnim pojasom.I to se dešava tek nekoliko sati nakon što nam je zaprao kamen sa srca. Janik Siner je morao da slavi da bi Novak Đoković igrao u polufinalu i na kraju je uspeo. Slomio je Holgera Runea za polufinale, ipak, verovatno nema čoveka koji se nije "isekao" kada je počeo da se hvata za leđa. Mi smo gledali prenos na telefonu tokom puta i slavilo se kao da nam od toga život zavisi. Zavisi nam zapravo samo pogled na meč...Prav, carski drum je do Torina nema tu previše problema osim što je preopterećen. I da, još nismo stigli do centra grada, o tome više kasnije...BONUS VIDEO Novak Đoković nakon meča sa Hurkačem