U smiraj novembarske večeri u Londonu, kada su polako počela da se gase svetla londonske "O2 Arene", bivši broj jedan svetskog tenisa, Endi Rodik povikao je - "to je to, imamo smenu generacija".
Dominik Tim je u prvom polufinalu pobedio Novaka Đokovića. Potom je red došao na Danila Medvedeva, ni on nije izneverio fanatike koji jedva čekaju da vide leđa „velikoj trojci“. Treći i četvrti na listi pobedili su prvog i drugog. Ali smena generacija? Možda je Rodik ipak prerano kukuriknuo, iako je jasno da je uočio prve zrake zore.
PROČITAJTE JOŠ:
Pre svega zato što se ta ploča o smeni velike trojke toliko izlizala, da više ne vredi ni pominjati je. Godinama unazad teniski stručnjaci predviđaju veliki silazak i veliki dolazak, smenu moćnih, kako se to obično kaže. I šta se dogodi? Da Novak Đoković i u ovakvoj, kovidom razbarušenoj sezoni završi kao broj jedan i mirno konstatuje:
„Imao sam bolje sezone, imao sam gore sezone, osvojio sam grend slem, igrao finale drugog grend slema, završio sam godinu kao broj jedan. Stvarno zvuči bezveze da kažem da je sezona OK, a završio sam kao broj jedan. Naravno da je sezona odlična, znam da mogu bolje i stremim ka tome da uvek bude bolje. Možda ostaje malo gorak ukus nakon ovakvog završetka, ali dobro sam završio. Barem sam igrao svoju igru i borio sam se do kraja“, zaključio je Novak posle londonskog samita.
PROČITAJTE JOŠ: Novak: Zapravo, nisam igrao loše…
Teniska scena je sjajna metafora za bujanje sveopšteg života. Kako je u prirodi, tako je i u tenisu. Niko se ne podmlađuje, vreme neumitno prilazi, dolaze novi izdanci na mesto starih. Od tih starih samo je neko žilaviji i otporniji, neko je krhkiji, prolazniji.
U prošlosti, imali smo daleko brže i daleko radikalnije smene u vrhu. Velika trojka, po oceni mnogih, odoleva isuviše dugo, jer podsetimo, svi su uveliko u tridesetim, a Federer je na pragu 40. rođendana. Ali od tri grend slema odigrana ove godine, dva su dobili Novak i Rafa, a jedan pripadnik „garde izazivača“, Dominik Tim. Vimbldon se nije igrao.
Što se tiče Novaka Đokovića, ostvariti 89 odsto pobeda u jednoj sezoni (skor 41-5) uz četiri titule, zaista je impresivno. ATP lista ne laže, ona odlično pokazuje kakva je bila godina, čak i ovako okrnjena što se tiče takmičenja. Jer ne zaboravite, Novak je u jednom trenutku imao skor od 26 uzastopnih pobeda, što dovoljno govori protiv te Rodikove smene generacija.
Ako pokušamo da stvari sagledamo realnije, svi igrači su ove sezone morali da se nose i sa do sada nepoznatim protivnikom – jednom netrpeljivom situacijom izazvanom pandemijom koronavirusa, tako da mnogo toga nije bilo uobičajeno. Neko se u svemu tome bolje snašao, neko lošije, ali da li bi bilo baš sve ovako da smo imali regularnu sezonu?
Teško je reći, kao što je zaista teško reći da smo zaista dobili smenu generacija. Mogli smo to reći i prošle godine posle Londona, kada su Cicipas i Tim igrali za pehar, pa su Novak i Rafa ove godine opet pokazali da nije još vreme za silazak sa trona. Naprotiv, oni su vodili tu bitku za prvu poziciju iz koje je Novak, na kraju, izašao kao pobednik.
Ostali su zaostali nekoliko koraka iza, i baš kako je i sam Dominik Tim posle pobede nad Novakom primetio kada je rekao „još nisam član te velike četvorke“.
Setite se, u tu četvorku trpali su i Endija Marija, koji je izmučen povredama zaostao ipak 14 grend slem titula iza Novaka Đokovića i 17 za Federerom i Nadalom. Tim je tek osvojio prvu. I to u septembru, u Njujorku.
Ipak, ovo što je Rodik rekao, donekle je tačno jer ma koliko njihovi navijači voleli Novaka, Rodžea ili Rafu, oni će sve više gubiti. Novak će, da budemo jasni, sve više gubiti, zato što je to prirodno. Kako je i sam posle ovog poslednjeg meča u 2020. godini, na pitanje šta misli o tome što u Londonu nije slavio od 2015. godine rekao – „Ne možete sve osvojiti“.
Možda je za koji hiljaditi deo sekunde, kao što se meri u Formuli 1, sporiji na riternu. Možda sve teže čita šta će uraditi protivnik, možda ima manje energije, kako je primetio jedan od učesnika ATP Tur finala. Možda polako i zasićenje dolazi do izražaja, iako Novak ističe da „i dalje uživa u teniskoj igri“. Sve je to možda, ali je nešto drugo sigurno – motiv ostaje. Ciljevi su tu, a on nastavlja da radi na sebi i ne bi iznenadilo da i u ovoj pauzi, učini nešto što će ići u tom smeru da sebi da nova krila, jak zamajac pred novu i još jednom, po mnogo čemu neizvesnu sezonu.
Sledi pauza, vreme za analizu, rad na otklanjanju propusta i traženju novih oružja, što će protivnicima otežati zadatak u novim mečevima.
Opasnost za igrča na vrhu je ne samo u tome što svi žele da ga pobede, što ga čini konstantnom metom, kako je jednom primetio Pit Sampras, već pre svega u tome što je on kao takav, šampionskog kalibra, model svim drugima.
Zar u igri Dominika Tima i Danila Medvedeva, dvojca koji igra poslednji ples u ovoj sezoni ne prepoznajete konture igre Novaka, Rafe i Rodžera? Uz, naravno, zrnce sopstvene originalnosti, nečega što su i sami doneli teniskom svetu po čemu će osati zapamćeni i što će im doneti nove titule i nova slavlja.
Dominik Tim je zaista odlično učio, pre svega od Novaka. I sam je rekao posle pobede nad njim da je pokušavao da ostane miran i usredsređen kao Novak u taj-brejku. Navikli smo, zar ne, da Novak dobija te odlučujuće taj-brejkove kao od šale, ali logika kaže da nekada mora i da ih izgubi.
Novak je rekao da na tih 4:0, pa i na 4:1, 4:2, 4:4, nije uradio ništa loše i da je jednostavno radio ono što uvek radi, samo je Dominik u tim trenucima imao onaj momenat ekstremne inspiracije da strahovitim udarcima pogađa linije.
Taj biser od jednoručnog bekhenda najbolji je zalog teniskoj budućnosti, kao nešto što pre svega pripada prošlosti, od majstora tog udarca kakvi su bili Sampras, Federer, Edberg. Dominik je taj udarac usavršio do ludila da jednostavno i Novak, koji je u stanju i sam da proizvede svakakva čuda na terenu, mora da mu aplaudira.
Kod Dominika ima te snage u igri koja podseća na Nadala, te lucidnosti na bekhendu koja podseća na Federera (setite se tih slajs bekhenda pod čudnim uglvima koje je i Novak pominjao posle meča) i hrabrosti i spremnosti na rizik kao kod Novaka, možda baš onog momenta kada je u polufinalu US Opena protiv Federera sprašio onaj forhend ritern na liniju! Hazarderski ludo? Da. Tri u jednom? Možda je i zato, a ne samo zato što je stariji od Zvereva, Cicipasa, Medvedeva ili Rubljova, Tim uspeo da dođe prvi do grend slema u gardi igrača koji su u poteri za legendarnom teniskom trojkom.
Rekord Rodžera Federera od šest titula na ATP Tur finalima ostao je, Novak ga neće izjednačiti ove godine. Zato su u 2021. na redu drugi rekordi, pre svega onaj o nedeljama na vrhu, koji će, izvesno je, nadmašiti početkom marta.
Potom grend slem lov za Rafom i Rodžerom. I sve će, ukoliko se uopšte u skorije vreme budemo vratili u tenisku i životnu normalu, kod Novaka biti podređeno toj trci za večnost.
Oni su tri koraka ispred, ali bili su i dalje od toga, pa ih je stizao i prestizao, po mnogo čemu.
Iz jednog poraza, na jednom turniru, na oproštaju od londonske pozornice, ne moramo previše čitati. Naročito jer je tenis sport i igra u kojoj se proroci nisu baš proslavili. Zato je tako i magnetičan i privlačan. I tako treba i da ostane.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare