Novak gleda ka Americi i mestu poslednjeg velikog uspeha

Novak Đoković na kraju nije uspeo da osvoji šampionsku titulu, iako je delovalo da je kultni Centralni teren najprestižnijeg turnira na svetu idealno mesto za takav scenario.

Ipak, iako je dugi niz godina bio neprikosnoveni vladar na travi, ovoga puta zaustavljen je u polufinalu – prvi put nakon 13 godina i poraza od Rodžera Federera 2012. godine.
Bio je to i treći grend slem ove godine koji je Đoković završio u polufinalu. Potvrda da je i dalje u vrhu, i da je – ako gledamo i brojke poput ATP trke – treći najbolji teniser na svetu.

Za mnoge bi to bila ogromna stvar, ali za najboljeg svih vremena, čak i sa 38 godina, to nije rezultat koji može da prihvati kao dobar, pa makar mnogi tvrdili da je to realnost.

Iako je i sam toga svestan, Novak kao veliki šampion i dalje nema nameru da odustane. Zbog toga uveliko razmišlja o poslednjem grend slemu u godini i izazovima koje donosi US Open.

U osvrtu na povredu koju je doživeo tokom Vimbldona, istakao je da veruje da će se brzo oporaviti i da će biti na optimalnom nivou za US Open. Mentalitet šampiona, koji mu ne dozvoljava da bude samo učesnik, jasno nagoveštava u kom pravcu razmišlja.

Zanimljivo je da, iako na početku ove sezone nije bilo mnogo onih koji su smatrali da je Njujork najrealnije mesto za famozni 25. grend slem, Đoković je upravo poslednju veliku titulu osvojio tamo – 2023. godine.

Iako su mu Melburn i London uvek bili mesta najvećih uspeha, možda bi baš Njujork, gde je ostao pomalo nedorečen jer ima "svega" četiri titule, mogao da bude nova velika prilika. Četiri titule na US Openu su skroman broj u odnosu na njegovu gotovo savršenu igru na betonu.

Naravno, ostaje i pitanje godina i stanja njegovog tela, o čemu je govorio posle poraza od Sinera.

Đoković je, pričajući o povredi zbog koje ćemo se svi pitati ono čuveno „šta bi bilo kad bi bilo“, otvoreno govorio i o svojim godinama i novim izazovima.

„Ne mislim da je to loša sreća, već jednostavno – godine. Istrošeno je telo... Koliko god da se brinem o njemu, to je realnost. U poslednjih godinu i po dana osećam to kao nikada ranije. Teško mi je da to prihvatim, jer mislim da kada sam zdrav i dalje mogu da igram baš dobar tenis. To sam i dokazao ove godine, ali igranje mečeva na tri dobijena seta mi je baš problem, fizički. Što duže traje turnir, to mi je gora situacija. Uspem da dođem do završnih faza, došao sam do polufinala na svakom slemu ove godine, a onda naiđem na Sinera ili Alkaraza... Oni su spremni, mladi, naoštreni. A ja ulazim u te mečeve sa pola rezervoara, i nemoguće je tako dobiti meč.“

Da priča o potrošenom „rezervoaru“ nije samo puka žalopojka, potvrđuje i podatak da je Đoković do polufinala bio igrač koji je odigrao dva najduža poena, odnosno tri, što znači da se trošio više od drugih.

Iako je bio treći najbolji server po broju asova do polufinala, osvajao najviše poena i na prvi i na drugi servis rivala, i imao najviše brejk lopti, ipak se previše trošio, a na kraju se i povredio. To mu je u ovoj fazi karijere veliki problem jer telo više nema sposobnost brzog oporavka i regeneracije kao ranije.

Ipak, upravo te brojke pokazuju da i dalje ima čemu da se nada. Sve te duge poene koje je igrao – i dobio je. Podaci o servisu i riternu, uprkos pitanjima koja su se pojavila, daju za pravo i njemu i svima nama da se nadamo dokle god bude igrao.

Jer kako je jednom rekao Rudi Tomjanović, legendarni trener Hjuston Roketsa:

„Nikad ne potcenjuj srce šampiona.“