Novak nije smeo da igra u finalu Vimbldona, nije smeo i tačka

Putujte sigurni uz UNIQA putno osiguranje za ceo svet.

Iako je beskonačno mnogo puta ponovljena činjenica da je najbolji teniser svih vremena doživeo povredu kolena, operisao se i potom uprkos svim najavama zaigrao na Vimbldonu, još uvek ne zvuči dovoljno ubedljivo.

Ne zvuči ni bronim novinarima koji iz dana u dan postavljaju pitanje posle svake pobede o stanju njegovog kolena i tome kako je uspeo da prevaziđe sve što mu se dešavalo i dođe do novog finala u karijeri na grend slem turnirima.

Pitaju se Italijani, Englezi, Amerikanci iznova i iznova kako je to moguće. Zdrav razum nalaže da Novak u ovakvim okolnostima nije smeo da igra u finalu Vimbldona, a ipak ćemo ga u nedelju gledati tamo što je svojevrsno čudo.

Nije smeo i tačka, govore lica stranih novinara koji su zamišljali malo drugačiji scenario, umesto ovog u kojem po 37. put u 75. nastupu u karijeri igra za grend slem titulu.

Ako nekome i nije jasno zašto, ajde da probamo da to stavimo u malo drugačiju perspektivu.

Od trenutka operacije, do trenutka prvog meča na Vimbldonu, Novak Đoković je imao 27 dana oporavka.

Ako uzmemo u obvzir da je nakon operacije morao da hoda sa štakama i da nije mogao da trenira, u idelanom scenariju imao je oko 20 dana da se spremi za turnir.

Ali, deo tog vremena mogao je samo da radi na fizičkom aspektu i vežbama za oporavak nakon operacije i verovatno je da je u prvih nekoliko dana od kako je krenuo sa istezanjima i teretanom reket bio misaona imenica.

Neka ga je u ruke uzeo i posle nekoliko dana, teško da je imao više od 15, 16 dana rada sa reketom u rukama do prvog meča i to nakon desetak dana pauze.

Tu dolazimo do sledeće stavke. Kada je i krenuo da radi sa reketom, nije dolazilo u obzir da radi punim intenzitetom, pogotovo kod kretanja koje je esencija njegovog šampionskog puta.

Neka je punom parom počeo da radi i deset dana pred početak turnira, to je samo po sebi frapantno u kontekstu da ima 37 godina i da će se boriti za 25 grend slem titulu u karijeri. I to sa prilično realnim šansama.

Za ovaj nivo tenisa i jedan lošiji trening može da vam napravi razliku, a kamoli da usred najazhtevnijeg dela sezone kada se prelazi sa šljake na travu i kada je najkraći razmak između dva grend slema i vremena da odmor gotovo da i nema, propustite deo priprema i u suštini možda samo polovinu vremena potrošite na optimalan trening. Ako i toliko.

Ako se na sve to dodaju prognoze doktora, između ostalog i onog koji ga je operisao da ga sigurno nećemo gledati na Vimbldonu, a da za Olimpijske igre treba sačekati, onda priča postaje još čudesnija.

I onda Novak ipak dođe na Vimbldon, uz malo sreće sa žrebom dobije priliku da na početku turnira podigne formu, a onda najteže izazove razbije poput uragana i sebi da realnu šansu da se bori za novu titulu na najvećem turniru na svetu.

Ako to nije oda šampionskom mentalitetu i jedna od najvećih priča ikada ispričanih na ovu temu, ja ne znam koja bi druga mogla da bude.

Đoković je odavno potvrdio svoj kultni status pobedama, trofejima i uspesima na terenu koje uredno pokušavaju da ospore i da smilse neke nove rekorde koje treba da obori.

Iako ih uredno demantuje, to i dalje ne sprečava dušebrižnike da pokušavaju da mu okrnje oreol najvećeg ikada.

Ali čak i oni nisu ostali ravnodušni na čudo koje je srpski teniser izveo u Londonu, i svaki dan se pitaju da li je ovo moguće i kako je moguće.

Moćda bi mogli da dosadašnej rezultate opravdaju lakšim žrebom, povlačenjem De Minora i Novakovim iskustvom, ali titula osvojena preko Karlosa Alkaraza bila bi i njima neobjašnjiva.

Jer ako pitate sve, Novak u suštini nije trebalo da igra pomenuto finale.

BONUS VIDEO