Kako biste bili dobri u bilo kom sportu, neophodno je mnogo truda, rada, kažu i odricanja. Kako biste bili više od dobrog, potrebno je na to dodati i koji gram talenta. Kako biste, pak, bili najbolji, potrebno je apsolutno svaki trenutak koji imate posvetiti tome.
A postoje i oni koji su uspeli da stvari dignu na neki novi, neverovatan nivo, koji je veoma teško i razumeti, a gotovo nemoguće objasniti. Ne samo da su uspeli da budu najbolji, već to njihovo traje, i traje, i traje, i utisak je da će trajati dok god oni zapravo žele da to bude tako.
Ovo je tekst o dvojici dečaka koji su postali momci, potom i muškarci, došli u godine kada penzija ne izgleda toliko daleko iako su još uvek najbolji među najboljima, uz ono neizbežno „ali…“
Kada je Lebron Džejms bio dečak, toliko dobro je baratao loptom da su mnogi verovali da je pred njim velika karijera, iako je postojao gotovo svaki preduslov da se to ne dogodi. Majka Glorija Mari imala je samo 16 godina kada ga je donela na svet, otac Entoni Mekleland je bio osuđivani kriminalac koji nije imao bilo kakvog udela u Lebronovom životu… S obzirom na sve, Glorija Mari je odlučila da Lebrona da porodici Frenka Vokera, treneru američkog fudbala, koji je najzaslužnji za to što je tada devetogodišnji dečak zavoleo igru pod obručima.
A na terenu je bio nekako bolji od svih ostalih, i od za Amerikance čuvene „Fab four“, četvorke koju je činio sa Sijanom Kotonom, Druom Džojsom i Vilijem Mekgijem došao je do prilike da bira gde će da igra. Jednostavno, razbijao je sve oko sebe. Izbor je pao na privatnu katoličku školu Sveti Vinsent – Sveta Marija sa prevashodno belim učenicima.
No, sva kontroverza koja je usledila potrajala je samo nekoliko nedelja, pošto je Džejms počeo i u dresu škole da „melje“ – tri puta je bio najbolji mladi košarkaš Ohaja u srednjim školama, najbolji igrač Amerike u srednjim školama…
Koledž je preskočen, Klivlend je 2003. godine kao prvi pik sudbonosno odabrao Lebrona, koji nije uspeo da osvoji titulu sa svojim klubom u prvom mandatu, jeste dve sa Majamijem, potom se vratio u Ohajo i Klivlendu konačno doneo taj dugo željeni trofej, a zatim potvrdio ime u večnosti četvrtom – ovog puta u dresu Los Anđeles Lejkersa.
Na te trofeje iz 2012, 2013, 2016. i 2020. nadovezao se sa četiri naslova najboljeg igrača finala, zatim četiri MVP nagrade, pa 19 nastupa na Ol-star utakmicama… A bio je i najbolji strelac, najbolji asistent lige, jedan od najboljih defanzivaca (čak pet puta)…
I na kraju – pretekao je Karima Abdul Džabara i postao najbolji strelac u istoriji NBA lige – legitimni argumenti da bude rame uz rame Majklu Džordanu kada je u pitanju takozvani GOAT, termin korišćen za označavanje najboljeg svih vremena.
Za to vreme, samo u drugom sportu, boreći se više protiv sebe samog nego protiv rivala na terenu, Novak Đoković je iz zemlje zahvaćene građanskim ratom, sankcijama, potom i bombardovanjem, uspeo da se izdigne i dođe do samog vrha svetskog tenisa. A onda i do ozbiljne kadidature da se izdvoji ispred imena kao što su Rafael Nadal i Rodžer Federer.
Ona druga, poput Andree Agasija, Pita Samprasa, Borisa Bekera… davno je prešišao.
No, sem toga što su nekako u isto vreme gradili put ka samom vrhu, Đoković i Džejms su delii, a čini se da će još dugo i deliti ogromno nepoštovanje od strane navodnih ljubitelja sporta.
Đoković je početkom godine praktično počistio konkurjenciju na Australijan openu, deluje da je bar za klasu bolji od najvećih rivala, ali uprkos tome svi njegovi uspesi su praćeni uz te tri reči – „ali“.
Novak je osvojio Australijan open, „ali Federer igra lepše“, „ali nije sve u pobedama“, „ali nije uradio ništa za tenis“ (što je možda i najveća laž izrečena kada je u pitanju sport, s obzirom na Đokovićev aktivizam oko PTPA i borbe za prava tenisera, jer Nadal i Federer ćute kad god pomisle da bi zbog toga moglo da bude nekih posledica)… I tako se ređaju Novakovi uspesi, a zluradi uvek pokušavaju da pronađu to „ali“ kako bi iste umanjili, te je samo pitanje kada će se pojaviti neki „stručnjak“ koji će izneti teoriju da „Novak zapravo nije ni među 100 najboljih“ iz ovog, onog ili ovog razloga.
Par nedelja kasnije, Lebron uspe ono što hiljadama košarkaša pre njega nije pošlo za rukom. Pa ni Majklu Džordanu. Uprkos tome, umesto slavlja, fanfara, fešte – jer postigao je nešto što se ne viđa svaki dan – Džejms se našao na udaru.
„38.388 poena, nula morala“, rekao je Enes Kanter, turski internacionalac, optuživši čoveka koji za dve decenije u NBA ligi nije napravio nijedan ozbiljan skandal – uticaji na trenere nisu skandal, niti svađe sa saigračima – a uprkos tome, navijači bi voleli da ga vide van Lejkersa, navijaju da doživi povredu, jer je „spor i loš u odbrani“…
Šta je činjenica?
Đoković i Lebron će uskoro u penziju, još godinu, dve, tri, u najboljem slučaju pet i to je to.
Do nekog novog Novaka i do nekog novog Lebrona ćemo se načekati, jer na radaru postoji veliki broj talentovanih igrača i u tenisu i u košarci, ali onih koji imaju to nešto, taj jednostavan mentalitet pobednika utkan u DNK, je minimalno. Možda ni toliko.
A umesto uživanja, samoproklamovani ljubitelji sporta koriste svako moguću priliku da pokažu kako su bitniji od onih koji su te sportove zapravo i učinili toliko velikim i važnim.
BONUS VIDEO Đoković izlazi pred srpske navijače u Melburn parku posle osvajanja turnira