"Želim da završim karijeru sa srpskom zastavom na ramenima": Đoković otvorio dušu, otkrio kada hoće da kaže zbogom tenisu

U sklopu promocije srpski teniser dao je i veliki intervju u kom je, između ostalog, govorio o završnici karijere i otkrio kada bi voleo da se oprosti od profesionalnog tenisa.

Povod za razgovor sa katalonskim listom „Sport“ bio je upravo dokumentarac, a posebnu pažnju privukao je deo intervjua u kom je Đoković otkrio da bi voleo da poslednji meč odigra na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 2028. godine.

Na konkretno pitanje da li je nastup na Olimpijskim igrama za dve godine cilj ili više san, Novak je odgovorio:

“Mislim da je i jedno i drugo. San i cilj, ali i želja. Rekao sam to nekoliko puta poslednjih godina — voleo bih da stignem do Olimpijskih igara u Los Anđelesu 2028. Mislim da to mogu. Videćemo. Zavisiće od toga kako će moje telo reagovati i od mnogih drugih okolnosti. Danas ne igram i ne takmičim se na toliko turnira, a svakako ne na onoliko koliko tokom poslednjih dvadeset godina. I izabrao sam da uradim tako jer takođe želim da provodim više vremena sa svojom porodicom i da se zaista posvetim različitim ulogama koje imam u životu — kao suprug, otac, sin ili brat — kao i da razvijam druge stvari koje me zanimaju. Naravno, tenis je i dalje u centru mog profesionalnog života, ali takođe želim da pronađem balans i zato sam revidirao svoj kalendar. Ipak, i dalje se nadam da mogu stići sve do Olimpijskih igara i tako završiti karijeru, sa srpskom zastavom na ramenima”.

Đoković je govorio i o simbolici naslova dokumentarca „Vuk u zimi“ i objasnio zbog čega smatra da upravo taj naziv najbolje opisuje njegov životni i sportski put.

“Zato što mislim da odražava otpornost i taj duh neodustajanja. U najtežim okolnostima, kada osećate da je sve protiv vas i da nećete uspeti da ostvarite cilj, nekako pronađete tu unutrašnju snagu i samopouzdanje koji vam omogućavaju da idete napred u najkomplikovanijim trenucima. Zato mislim da ovaj naslov, kao i ime dokumentarca, takođe odražava moje detinjstvo i način na koji sam odrastao. Odrastao sam na planini i tamo sam provodio mnogo vremena, kako leti, tako i zimi. Volim zimu, a kada sam bio mlad, takođe sam i skijao. Tako da to za mene i moj život ima veoma posebno, autentično i simbolično značenje”.

Jedna od tema razgovora bila je i uloga „negativca“ koja ga je često pratila tokom karijere, kao i način na koji je takva percepcija javnosti uticala na njega.

“Namera iza dokumentarca nije bila samo da se prikažu najbolji trenuci moje karijere, moja dostignuća, niti da se prenese ideja da sam najbolji i da je sve oduvek bilo pozitivno i predivno, jer to nije istina. Život ima mnogo uspona i padova. Ideja koju smo imali sa režiserom Džejsonom Hehirom bila je upravo da prikažemo tu realnost. On ima sjajnu sposobnost da predstavi ljude na ličniji način, posebno kada su u pitanju sportisti. Naravno, on je bio režiser dokumentarca “The Last Dance” o Majklu Džordanu, koji je postigao ogroman uspeh i smatra se jednim od najboljih sportskih dokumentaraca u istoriji. Ideja je bila da se prikaže putovanje i, zapravo, svi trenuci i iskustva kroz koje sam prošao, na terenu i van njega, koji su me definisali kao osobu i pomogli mi da postanem ovo što jesam. To je film od 90 minuta, pa je bilo teško u tom formatu i u tako kratkom periodu sažeti čitav život na terenu i van njega. Ali potrudili smo se. To je prilično intenzivan dokumentarac u kom se mnogo toga dešava i nadam se da će ljudi uživati u njemu”.

Novak se osvrnuo i na cenu ogromnog uspeha, odnosno odricanja koja su pratila njegov put od talentovanog dečaka do jednog od najboljih tenisera svih vremena.

“Svako putovanje nosi sa sobom žrtve, zar ne? Morate se nečega odreći da biste mogli potpuno da se predate ili posvetite nečemu drugom. Dakle, kada sam uopšteno govorio o toj vrsti posledica, mislio sam na aspekte koji se kreću od odnosa sa najbližima, do vremena koje biste želeli da provedete radeći druge stvari ili bivajući sa svojim prijateljima. Takođe i na to što nemate detinjstvo kakvo živi većina vaših školskih drugova, ljudi vaše generacije ili vaših prijatelja, jer morate biti potpuno posvećeni individualnom sportu. Ali sve je to deo putovanja i o tome ne govorim sa ogorčenjem. Niti ovo govorim da bih se na bilo šta žalio. Jednostavno je tako kako jeste. I to smo pokušali da prikažemo kroz film. Nadam se da čak i ljudi koji ne prate nužno sport ili tenis mogu da se poistovete ili prepoznaju u nekim od univerzalnih vrednosti koje su u njemu predstavljene, kao što su otpornost, istrajnost, samopouzdanje, porodične vrednosti i, na kraju krajeva, važnost verovanja u sebe, svoje snove i svoju viziju”.

Među prvim scenama dokumentarca nalazi se i Đoković sa zlatnom olimpijskom medaljom osvojenom u Parizu. Srpski as je više puta isticao da upravo taj uspeh zauzima posebno mesto među svim njegovim dostignućima.

“Imati 37 godina kada sam osvojio olimpijsko zlato značilo je da je to verovatno bila moja poslednja velika prilika da do njega dođem, na mojim petim Olimpijskim igrama. Bilo je veoma blizu i ranije. Osvojio sam bronzu u Pekingu davne 2008. godine i bio sam blizu i na svakom od narednih izdanja, ali nikada nisam uspevao da stignem do finala i borim se za zlato. Zato je Pariz za mene bio zaista neverovatno dostignuće i iskustvo, verovatno najvažniji trenutak u mom životu i karijeri. Pre svega, imajući u vidu okolnosti u kojima je došlo do toga: sa 37 godina, nakon svih poteškoća i četiri neuspešna pokušaja da stignem do olimpijskog finala, i to igrajući protiv nekoga ko je u tom trenutku bio najbolji igrač na svetu, Karlosa Alkaraza, koji je bio veoma mlad, ali je već osvajao Gren slemove. Bilo je zaista predivno, nešto veoma posebno za mene i moju porodicu. To što su moja supruga i deca bili tamo da prožive taj trenutak i proslave ga zajedno sa mnom, i što sam se sledećeg dana vratio u svoju zemlju sa zastavom Srbije na ramenima... Bilo je nezaboravno. Zaista, to je nešto što verovatno doživite samo jednom u životu”.

Dokumentarac donosi i arhivske snimke iz Đokovićevog detinjstva, pa je jedno od pitanja bilo i na šta bi „mali Novak“ danas bio najponosniji kada bi mogao da vidi sve što je tokom karijere ostvario.

“Mali Novak je sanjao da postane profesionalni teniser, da osvoji Vimbldon i postane broj jedan na svetu. Ali, mislim da taj mladi Novak nikada nije ni zamislio da će se sve te stvari zaista i dogoditi. Tako da mislim da bi bio veoma srećan, ponosan i uzbuđen. Ali bi takođe bio i zahvalan, veoma zahvalan na svim iskustvima, i dobrim i lošim, kroz koja sam prošao i koja smo pokušali da podelimo kroz ovaj film”.