Možeš da budeš u 200 u svom sportu i da to ne znači skoro ništa - ti si finansijski u minusu, a ljudi u tvojoj zemlji te ne cene dovoljno.
To je ono sa čime se suočavaju teniseri i teniserke ako ne uspeju da sebi izgrade „ime“ tako što doguraju do 10 ili 20 najboljih na ATP i WTA listi i ovo je „kolo“ u kom igra i naša sagovornica Dejana Radanović (27). Ona je jedna od igračica koja nam je otvoreno pričala o onoj drugoj, „mračnijoj“ strani tenisa.
PROČITAJTE JOŠ:
Na planeti od osam milijardi ljudi gde se po terenima zanimaju milioni sportista, ti možeš da budeš u 200, 300 najboljih u svom esnafu, a to umesto da služi na čast, tera te u „kanal“.
„Ja sam prošle godine na jednom turniru bila u plusu, a odigrala sam ih 17, 18. Tri titule. I to sam imala na turniru u Skoplju, ako je nagradni fond 40 hiljada dolara, pobednik dobija deset posto otprilike. Zavisi, tamo gde je žreb na 32 to uglavnom bude deset posto. Turnir koji sam ja osvojila žreb je bio na 48. To je 16 igračica više, a nagradni fond je budžet turnira i oni 40 hiljada dolara dele na sve nas. Ako ima 16 igračica više, ja kao osvajač dobijam manje. Tada sam kao osvajač dobila 4.000 i bila u plusu, znači gorivo, hotel i to sve. Na kraju sam otišla u Bugarsku i Kuršumliju i sa ta tri sam se vratila sa hiljadu zarade. A osvojila sam prilično jak turnir. Ne, na ovom nivou si na svakom turniru u minusu“, počinje Dejana priču za Nova.rs.
Ako ovo zvuči nefer, to je zato što jeste. Svaka nedelja, svaki turnir, na gubitku si. Na kraju se zapitaš jesi li „u vinkli“, svestan da neki 200. najbolji mehaničar, zubar, ili advokat na svetu zarađuje mnogo više.
„To i ja pitam sebe. I u poslednje vreme sam sebe često to pričala. Konstantno si u nekoj crvenoj zoni. Tenis je sport i fizički i mentalno, šah u pokretu. Toliko stvari ima, stalno si u crvenom da bi na kraju stalno bio u minusu. Onda bih ja pitala sebe, kao jedna glupa osoba, toliko se crpiš i sve da bi na kraju bio hiljade i hiljade u minusu. Nemam odgovor na to pitanje zato što stvarno nema baš smisla“.
Ni nižerangirani teniseri za koje se od pre četiri godine bori Novak Đoković kroz svoju organizaciju PTPA ne traže „kule i gradove“, već da mogu samo da prežive od onoga što vole da rade.
„Ti kupiš jedan kotur žica sa kojima našpanuješ 12 reketa i on košta 100 evra. Ti takvih godišnje treba da kupiš deset recimo. Dolazimo do avio karata, opreme, plaćanja hotela po turnirima. Za jedan normalan, prosečan život tenisera, da ne ideš u hotele od pet zvezdica, osim u Indiji… Bila sam u Kuršumlijskoj Banji u nevervatnom stanu za 30 evra, a u Belgiji sam neki prosek hotel plaćala 120 evra. Takve neke stvari se podrazumevaju i godina je otprilike između 30 i 60, 70 hiljada evra. Kad platiš trenera, halu, loptice, terene napolju, sve te neke stvari, troškove na turnirima, torbe. To je ta cifra i onda kad neko uđe i vidi 200 hiljada…“, objašnjava Radanovićeva.
Tenis je konkurentan i sport gde je jedan čovek sam na terenu sa svojim mislima, manama i prednostima u odnosu na onog drugog, a reket je jedino merilo.
„U tenisu si uspešan ako si u Top 100, mada su naši standardi pomereni zbog Novaka i ako si 20. nisi dovoljno dobar. U normalnim okolnostima si uspešan u Top 100. Mnogo ima kvalitetnih igrača, a mnogo malo mesta. Ja sam recimo lani stvarno imala sjajnu godinu, krenula sam sa 1000. mesta i došla do 250. što je stvarno super. I onda se vraćaš na to da dođeš do 250 i opet si na gubitku. Sad sam tu negde između WTA i ITF. WTA teško upadam, na ITF moram da igram veće turnire da bih dobijala bodove. U suštini to moraš da se izboriš da dođeš do 150, a pored mene ima još mnogo igračica koje imaju taj kalibar i taj talenat, sve to, a malo je mesta. Niko od nas, pričam dosta sa igračicama i niko ne traži da imaš pola miliona na računu ako si 500. na svetu. Ljudi samo traže neki normalan život, da li je to da se uvedu neke plate, da li da se pomogne oko avionskih karata, ne znam koji je način u ovom momentu. Sad da se krene razmišljati o tome, pa se možda dođe do nekog zaključka. Da kad odeš na turnir ne brineš koliko si u minusu. Toliko igračica 17, 18, 20 godina ima koje putuju same, bez pratnje trenera. Nema mamu svoju da povede, da joj plati. Kad odeš recimo u Monastir, gde je turnir 15 hiljada dolara, tamo je noć ol-inkluziv 65 evra, ako si dobar sa direktorom turnira i ako stalno dolaziš tamo, onda ti da popust na 55. Ali, to je cena. Plus karta i dođeš na neku sumu da ti za deset dana to bude na hiljadu minimum sa kartom“, ugruba je računica.
Reket može da donese milione i može da ih odnese u jednom zamahu. Vidite šta se desilo sa Dominikom Timom. Bio je jedan od najdominantnijih na ATP turu, doživeo je jednu, činilo se ne tako veliku povredu, a sada ne može da se sabere. Kod teniserki je Naomi Osaka bila na vrhu, a onda je osetila preveliki mentalni pritisak. Ešli Barti je šokirala planetu kad je rekla da se povlači.
„Oni znaju tačno koji su turniri, tu nema ti da biraš. Kad si Top 50 igrač, oni prosto imaju turnire i znaju da ide Rim, Monte Karlo, Madrid, Rolan Garos i on tačno zna. Kod nas je lutrija“, ističe Radanovićeva, koja na turnire putuje sa momkom i fiziom Ilijom.
Tenis jednostavno uzima svoj danak i kad si na vrhu i kada to nisi. Kad dođeš do vrha, psihički postaje teži nego materijalno, a kad pokušavaš da doguraš do vrha – pod pritiskom si i psihički i materijalno.
Jedino što te svetla reflektora nisu tako jako dokačila kad pokušavaš da se probiješ i preko turnira gde ne da nema dobrih uslova, nego…
„Sigurna sam da Indija turistički može da se doživi na drugačiji način, ali u tenisu ne možeš da biraš, nego ideš gde se igra turnir. Dobro je što ITF ima svoje oficijelne hotele, ali je problem što su ti hoteli u Indiji bili, katastrofa je blaga reč. Stvarno. To je bio hotel koji ima četiri zvezdice, ali te zvezdice su bile nešto nehumano. Svi smo došli tamo i pobegli sutradan. Ja sam onda na Bukingu bukirala hotel od ponedeljka do četvrtka, međutim, u četvrtak kad je trebalo da produžim boravak, hotel je bio pun i onda sam pred meč morala da pakujem stvari, da se odjavim i posle meča se vraćam u hotel, da pokupim stvari i sve to je trošak, da se tako izrazim“.
Lepšu stranu tenisa videli smo sa Novakom Đokovićem, Jelenom Janković i Anom Ivanović, ali realnost većine drugih iz sveta „belog sporta“ je potpuno drugačija priča.
„I WTA koja je daleko od savršene organizacije, kad izađe žreb ti odmah na mejl dobiješ protiv koga igraš, kad izađe raspored za sutrašnji dan, dobiješ kada igraš. Imaš transport obezbeđen, neke osnovne stvari koje na ITF nivou nemaš. Spomenuo si malopre igračice od 150. mesta, a u Indiji su bile i one koje su bolje rangirane, čak neke igraju i koje su 60, 70. na svetu. Na ITF-u nemaš nikakav red. Izađe žreb i imaš neki broj koji zoveš da upišeš trening. Tebi se na taj broj niko ne javlja. Na primer meni se desilo u Dominikanskoj Republici da se meni niko na taj broj ne javi i ne samo meni nego i ostalim igračima. Onda smo mi otišli i pitali tamo: ‘Izvinite, kako mi da rezervišemo termin’, kad je to osam uveče, a tamo niko ne ostaje u klubu. Onda su oni rekli, supervizor, osoba koja pravi sve te rasporede, čovek je rekao: ‘Ali ta žena je u klubu od osam ujutru, kako mi sad da je ostavimo do osam uveče’. To je bio odgovor. Pa dobro, ali šta mi kao igrači da radimo? Kako da rezervišemo termin. Takvih milion situacija. Evo na primer, desila mi se situacija da pada kiša, treba da igram u deset i ja znam da neću igrati tada. Ti čekaš supervizora da apdejtuje to na sajtu i vidiš kakav je plan. Uvek se stavlja ono ‘ne pre’, prvi termin pre kog nećeš igrati. On je postavio to u pola 12. U narednih sat i po vremena stalno osvežavam stranicu sajta da vidim da li se on udostojio da objavi nešto i informiše nas na neki način. Prosto da znam da li mogu da odspavam, da krenem u klub bez obzira na kišu. Baš na tom turniru nas je prebacio unutra i onda je stavio u 12 igraš unutra. Sad sam mogla da legnem da spavam… Sve to ima jako mnogo rupa koje se ne vide“.
Toliko, da se u mnogo situacija zapitaš: „Da li sam ja normalan što ovo radim sebi“.
Isto pitanje je sebi postavljala i Dejana posle učešća na Junajted kupu. Otkrila nam je i sa kim putuje tokom turnira, odnosno ko joj čini tim.
„Uglavnom je to trener. Ja imam veliku sreću da mi je moj dugogodišnji momak i fizio i kondicioni trener, tako da on putuje sa mnom. Tu negde imam dodatni trošak druge osobe, ali opet nemam dodatnu sobu, sa mnom je u sobi. Pazimo na neke dodatne troškove. Nećemo ići i jesti bifteke od 50 evra recimo, tako da tu imam dosta sreće jer imam i pomoć i podršku što se tiče fitnesa… Tebi je 20, 30 evra minimum jedna masaža. Taj trošak nemam. Tako da, uglavnom su to treneri, mahom igračice idu sa jednim, eventualno dva trenera, ili nekim članom porodice ako idu na grend slem pa znaju da će zaraditi više. Na ovim nižerangiranim turnirima to je ili trener, ili u dosta slučajeva da su igračice same. Konkretno, u svom timu ja imam svog momka Iliju koji je kondicioni i fizio i dva teniska trenera, jednog glavnog i jednog koji nam pomaže. Oni su u Novom Sadu“.
A šta je sa sponzorima?
„Sponzori su za sada, tata. Glavni i jedini, nemam ni od odeće, proteina, opreme, tata je moj majstor“, iskreno priča Dejana, pre nego što smo se prebacili na priču o poređenju slučaja drugih sportova sa tenisom.
„U redu spomenuo si fudbal, to je amin. Ljudi idu da gledaju fudbal, imam prijatelje koji igraju treću ili četvrtu nemačku ligu i on nije 500. na svetu već možda 5000. na svetu, pa opet ima stan, obrok, auto dobije, peru mu veš. Imaš sve. Gledaju se te utakmice. Ja sam na ovoj drugoj strani protiv tog argumenta, ali stvarno gledano je. Čak i treća liga Nemačke kad uđeš stadioni su puni. Fudbal je neka potpuno druga priča. Ne vredi se porediti sa fudbalom. U tenisu nemam odgovor na to pitanje. Toliko je veliki jaz. Stojim iza toga da ovi koji su u Top 10 treba da budu toliko plaćeni, zaslužili su i to stoji, ne dovodi se u pitanje. Ali, opet, zašto ovi ispod 100, 200. mesta, prosto… Neka plata da se obezbedi, ne znam na koji način. Treba sesti i razmotriti. Jako je veliki jaz. Ok, ko će doći da gleda 500. i 700? Možda neće niko doći, ali taj čovek zaslužuje da ima neku osnovnu platu da može da kupi sebi da jede. To je ono što pričam, kad dođem u Srbiju koja sam 250. na svetu, naš narod koji ima Novaka često kaže: Aha ti si 200. na svetu, 250. na svetu, ti si na planeti Zemlji 250. u nečemu. I ja dođem, moram da kažem: Tata, daj mi 100 evra za protein, 50 evra za vitamine za osnovne stvari koje su meni potrebne. To nije nikakvo bahaćenje, nego neke osnovne stvari koje ti kao sportista moraš da koristiš da bi time mogao da se baviš. Nemaš neki svoj štek ili džeparac, kako god, nego zavisiš od nekoga i moliš nekoga. To je po mom mišljenju ultra… ne znam kako bih se izrazila, loše, jadno“.
Jedan klik na društvenim mrežama i opis u šali da se raduje što se vraća „u civilizaciju“ iz loših uslova Indije zamerio ju je sa čitavom zemljom od preko milijardu ljudi i nalepio joj etiketu rasizma na leđa.
U neformalnoj priči nam kaže da je mislila da ta kritika na račun onoga kako je kao teniserka doživela Indiju neće toliko daleko otići.
Otišlo je dovoljno daleko da joj svakodnevno stižu desetina poruka pretnji, kritika, tek da podsete da je javna ličnost. „Progledala je“ kad je shvatila kako može da ih ne vidi u svom inboksu na društvenim mrežama, gde stižu i kletve kladioničara kojima su tiketi pali zbog njene pobede ili poraza. Sve je to breme bavljenja sportom, samo zarada nije ista kao kad si pri vrhu.
„Mislim da je to začarani krug u tom smislu da se u tenisu kao ultra uspešan gleda neko ko je u Top 20. Ti kad imaš jednu košarkašku ili fudbalsku ekipu, kad pogledaš u Premijer ligi, svaki klub ima dva, tri pojedinca koji su vrh, ili jednog pojedinca koji je odličan. Oni su otprilike negde top 10, top 20. Ostali, neki levi bek nije toliko poznat, nije tako slavan u tom nekom smislu, a opet ljudi njega mnogo vrednuju. A ti u tenisu ako si 56. kao što je taj levi bek… i to pričamo o ekipama koje su u top 5 u nekom prvenstvu, ne neko ko je 17. na tabeli. Taj koji je 17. je negde moj rang otprilike. Ti nećeš njega vređati, on opet igra u nekom tamo klubu koji je u Premijer ligi. A ovde ti imaš to da ako nisi Top 20, ti u suštini – šta ti radiš? Ovo je individualni sport, tamo više pojedinaca ima i uspevaš da plivaš u tome svemu. Ovde si odmah ti 56, 78. nebitno, ti nisi uspeo. Da ne pričamo o ovima ispod“.
Dok u nekom vrhunskom tenisu pričamo o tome koju će taktiku Novak Đoković spremati za kog tenisera, na ITF nivou se nekad ne zna ni kako protivnik izgleda.
„Meni se dešavalo hiljadu puta da idem na meč i ne znam kako devojka izgleda. Znači ne kako igra, nego kako izgleda. Hajde sad ima na Jutjubu tu koji su rangirani do 300. mesta, pa se neki mečevi snimaju, neki se ne snimaju i možeš ponešto da vidiš, ali ima devojaka koje nisam znala ni kako izgledaju, 10.00 otkuca, ona uđe na teren, ja uđem posle 20 sekundi: aha, ti tako izgledaš. Ne znaš ni da li je levoruka, da li igra ovakav ili onakav forhend. Ništa ne znaš! I onda u momentu, snađi se, to je taj momenat kreative, to se jako često dešava“, objašnjava Dejana.
Sretala je i neke od teniserki koje su dobro unovčile jedan ili dva dobra turnira na WTA turu, što pokazuje da je ponekad uz talenat potrebna i sreća.
„Kod njih se vidi da su strašno talentovani i ne treba ni pričati o Alkarazu, koji je bio prvi, eto sad je drugi. Kad je neko toliko talentovan, taj bum uz konstantnost, on ostane na tom nivou. Na primer u muškom tenisu se ne dešava to tako često kao kod žena. Primera radi, Ema Radukanu, Bušar i tako neke situacije koje su se dešavale da odigraš jedan neverovatan turnir i posle te prosto nema za taj nivo na kom si odigrao taj turnir. Radukanu je sa mnom igrala turnire, upala na US open, prošla kvale i kao meč po meč… Ona je pred Vimbldon bila tu oko 310. mesta, posle je ušla u 220 da bi igrala US open. Ona devojka igra super, ali meni deluje da ima kvalitetnijih igračica iz Top 10, 20 koje pre mogu da uzmu još grend slemova, nego da ona ponovi taj uspeh“.
Svesna je i šta i sama mora da uradi da bi se podigla i prevazišla 187. mesto što joj je do sada bio najbolji renking u karijeri.
„Zdravlje, to ne treba da kažem podrazumeva se. To je sad taj nivo gde moraš da imaš konstantnost, moram da igram veće turnire. Što se tiče same igre, najviše bi se vratila konstantnost i u vidu fizičke spreme. Kod mene u igri znam šta mi smeta i moram da radim na drugom servisu i volejima, to su neke stvari. Dva meseca nisam igrala turnir i vidim da mi fali. Trening je jedno, meč je drugo. Prošle godine kad sam već ušla u rutinu, posle petog, šestog turnira, ustaješ ujutru, pereš zube, ustaješ i ideš na meč, vidiš da je tebi to normalno i da manje razmišljaš. Osaka je prva pokrenula tu lavinu i osuli su paljbu po njoj. Možda je imala neke komentare koji možda nisu bili na mestu, ali svet u kom sada živimo i onaj pre 15 godina ili 30 nije isti. Pre nemaš pritisak, ja znam koliki sad imam pritisak koja sam 250, na neko ko je prvi, drugi, treći. Da ne pričam i o sponzorima. Možda to normalnom čoveku zvuči kao: Šta vi pričate? Ali, to je posao kao i svaki drugi, pa znaš ako treba da napišeš tekst i nemaš temu, pa daj brzo… Tako je i u tenisu. Imaš bodove, moram da odbranim bodove, e sada imam 50, ako ne odbranim pašću 50 mesta. Pa kako to, neću upasti na grend slem. To se meni dešavalo u Australiji. Mesec dana pred kraj prijave, pred taj poslednji ponedeljak sam gledala da budem 237. recimo. I tačno bih bila poslednja da uđem u Australiju. Imala sam povredu i nisam mogla da igram i samo gledam kako devojke oko mene skaču na rang listi jer tad je bilo turnira, na nekim i slabijih. One igraju po četrdesetak turnira godišnje i one su me preskočile. Na kraju sam bila 256. u momentu Australije. Zacrtala sam sebi da uzmem 40 bodova za Australiju, a uzela sam 45, ali se to svakog dana menja i na kraju nisam upala u kvalifikacije za Australiju. Tako da ideš, gledaš, treseš se. Svakog dana sam ulazila na taj lajv da vidim koja sam. Tad je trebalo da budem na odmoru i bila sam na odmoru. Svakog dana sam se nervirala jer znam da ništa ne mogu da promenim. Ali, svejedno se iznerviraš. Sediš i ništa ne zavisi od tebe, gledaš kako će neko drugi da odigra. Nije ništa bilo u mojoj moći“, ističe Radanovićeva.
Lepo iskustvo kom bi se opet vratila kao treća teniserka Srbije je i Junajted kup gde je izbliza videla Igu Švjontek, srela se sa Ćinven Dženg i pričala sa njenim trenerom.
Nastaviće da pokušava da se bori za viši rang, mada napominje da se za sada nije aktivno priključila i Novakovoj PTPA da i van terena pokušava da popravi status igrača i igračica kojima za sada pripada.
„Nisam ušla, imaju neku količinu igrača koji su top, top, ono što znam je preko medija i njihovih stranica, te neke osnovne informacije. Oni su krenuli i to kreće da radi, određene situacije su se poboljšale. Oni su uradili to da se procenat od onih koji osvajaju turnire smanjuje i da se daje nižerangiranim teniserima. Poenta je i suština da su tu oni koji su između 100. i 220, 230. mesta, oni koji igraju kvalifikacije grend slema. Za ove nižerangirane od toga se nije i dalje ništa značajno desilo. Ali je štos u tome što se stvarno povećalo. Pre pet godina kad sam igrala grend slemove sam dobila bila 11 hiljada, a sad je, da izgubiš u prvom kolu kvalifikacija 20 hiljada. Tako da se povećalo. I kad si već u 200 tu možeš da se koprcaš. Za one niže rangirane od toga i dalje stoji ista problematika. Prvi grend slem kad sam igrala dobila sam 6.000 i ljudi su bili u fazonu: ‘Jao super’, a onda im kažem: ‘Potrošila sam šest’. Ja sam na nuli bila“, zaključila je Dejana Radanović.
BONUS VIDEO: Dejana za Nova.rs o proslavi Nove godine u Australiji sa Novakom i ekipom Srbije
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare