1
Do Olimpijskih igara preostalo je nešto više od dve nedelje, pripreme su u punom jeku, a red je da sa sportskih događaja na kratko pređemo na filmsko platno i vratimo se u 1981. godinu.
Tog 30. marta glavna tema širom sveta bio je neuspeli atentat na Ronalda Regana, pa je promocija filma „Vatrene kočije“ protekla nekako nezapaženo od strane medija.
Ipak, oni koji su gledali ostvarenje koje će kasnije poneti čak četiri Oskara – za najbolji film, najbolji scenario, najbolje kostime i najbolju muzičku numeru – iz bioskopa u ulici Hejmarket u Londonu izlazili su svesni da su prisustvovali jednom od najboljih filmskih ostvarenja u istoriji, a bez konkurencije najboljem filmu kada su u pitanju Olimpijske igre (doduše, ni „Miracle“ iz 2004. godine o hokeju i OI u Lejk Plesidu 1984. godine ne zaostaje previše).
Iz tog razloga vam neću „spojlovati“ dešavanja, s ozbirom na to da postoji veliki broj pripadnika mlađe generacije koji verovanto nisu bili u prilici da odgledaju ovaj film – a vredi, itekako.
U ovom tekstu ćemo se baviti onim četvrtim Oskarom sa gornjeg spiska, koji je Evangelos Odiseas Papatanasiju dobio za numeru napisanu za ovaj film. I dok mnogima verovatno ime ovog kosmatog rokera iz Grčke rođenog u Magneziji, a odraslog u Atini, ne znači puno, verovatno ne postoji čovek na planeti koji ga ne zna po imenu Vangelis.
PROČITAJTE JOŠ...
Vangelis je slavu stekao u bendu Aphrodite’s child (u istoj grupi bio i čuveni Demis Rusos), pa je dolazak u Pariz krajem 1960-ih privukao dosta pažnje, a Vangelis se zaljubio u lokalnu kulturu. Potom je 1974. godine usledio odlazak u London i saradnja sa Hjuom Hadsonom, režiserom sa kojim je radio na nekoliko zajedničkih dokumentarnih filmova.
Sudbina je htela da Hadson bude odabran od strane filmskog producenta Dejvida Putnama za film koji će pratiti sudbinu Erika Lidela i Harolda Abrahamsa na Olimpijskim igrama u Parizu 1924. godine. A pored želje da objedine i ekranizuju priču o dva olimpijska čuda sa takmičenja u „gradu svetlosti“, njih dvojica su delila i ogromno poštovanje prema Vangelisu, pa je izbor za čoveka zaduženog za muziku veoma lako pao na Grka.
Razlog? Hadson i Putnam su želeli da rizikuju:
„Znao sam da nam je potrebna pesma koja odskače vremenski od tog perioda kako bi nam dala osećaj modernosti. Bilo je riskantno, ali smo krenuli tim putem radije nego da smo uzeli simfonijsku numeru iz tog doba“, rekao je Hadson u intervjuu 2011. godine za „The Jewish Chronicles„.
A da ne bude sve stvar pukog radnog odnosa, te da Vangelis ovaj izazov shvati lično pobrinula se porodična priča samog Vangelisa.
Film na kom su Putnam, Hadson i Vangelis radili za temu je imao nastup dvojice atletičara i njihove čudesne podvige na Igrama u Parizu 1924. godine, a Grk je otkrio i pozadinu dodatnog motiva da stvori vanvremensko delo:
„Moj otac je trkač, i ovo je himna za njega.“
PROČITAJTE JOŠ...
0
1
1
Vangelisov otac Odisej bio je amaterski atletičar, veliki ljubitelj muzike i čovek koji je dao sve od sebe da sinu usadi veru u sopstvenu kreativnost, što se ispostavilo kao pun pogodak i kada je na red došlo pravljenje muzike za ovaj film.
Hadson je prvobitno u planu imao numeru iz 1977. godine po imenu „L’Enfant“ sa albuma „Opera Sauvage“ kao naslovnu numeru filma (čuvena scena na plaži i snimljena uz ovu pesmu sa zvučnika), ali je Vangelis to odbio i rekao da će stvoriti bolju pesmu za film.
Onda je Hadsonu pustio „Vatrene kočije“ i – istorija je ispisana.
„Postala je jedna od najčuvenijih filmskih numera, što je i dobro, s obzirom na to da film čini 30 procenata muzije“, dodao je u gore spomenutom intervjuu Hadson, a to potvrđuje i činjenica da je ova pesma bila deo otvaranja OI u Londonu 2012. godine – sa sve neponovljivim Roanom Etkinsonom u ulozi Mister Bina.
Pesma „Chariots of fire“ od izlaska 1981. godine predstavlja gotovo neizostavni deo motivacionih lista pesama miliona širom planete, što i ne iznenađuje, s obzirom na pozadinu cele priče u kojoj su isprepletani trijumf vere, borba protiv sistema, rizik po svaku cenu i bez obzira na posledice, ali i – tragedija.
Lidel, momak iz Škotske koji je napravio čudo u „gradu svetlosti“ i osvojio zlato u trci na 400 metara, odmah po završetku Igara je, u 23. godini, šokirao čitav svet, pošto je atletici rekao „zbogom“ i zaputio se u Kinu.
Iako po svim parametrima Škot, ovaj momak rođen je u Kini, u Tjencinu, u porodici škotskih misionara. Kada je osvojio olimpijsko zlato, odlučio je da kaže „kraj“ kako bi se vratio u zemlju rođenja i pomogao kineskom stanovništvu na način na koji su to radili njegovi roditelji. Dodatan motiv predstavljalo je to što je tamošnji narod bio unesrećen građanskim ratovima i konstantnim sukobima sa Japanom, pa je Lidel otišao u Kinu kako bi dao doprinos poboljšanju situacije.
Preminuo je 1943. godine od posledica tumora na mozgu. Od Vangelisa se svet oprostio 2022. godine, dok je Hadson sa životne scene sišao godinu dana kasnije.
BONUS VIDEO
