0
Smeši nam se svetla budućnost.
Odlazak Dejana Savića sa klupe vaterpolo reprezentacije Srbije izazvao je nevericu, mada je donekle i bilo očekivano da će do takvog razvoja situacije doći pošto su „delfini“ Svetsku ligu i Svetsko prvenstvo završili na petom, a Evropsko prvenstvo na devetom mestu.
PROČITAJTE JOŠ...
Nepunih mesec dana kasnije, u drugoj polovini oktobra čelnici Vaterpolo saveza Srbije doneli su odluku da na Savićevo mesto postave trenera Radničkog iz Kragujevca i i doskorašnjeg selektora mlade reprezentacije Srbije, Uroša Stevanovića.
Ko je Uroš Stevanović, od 8. oktobra 40-godišnjak koji je na sebe preuzeo nezahvalan zadatak da posle svih uspeha Dejana Savića pokuša da nakon tri velika razočaranja reprezentaciju vrati na staze stare slave i uključi se u borbu za odbranu titule olimpijskih šampiona?
Stevanović je trenerskim poslom počeo da se bavi kao izuzetno mlad, pošto je sa 24 godine počeo da sa klupe predvodi mlađe selekcije Crvene zvezde. Dve godine je bio među crveno-belima, posle čega je usledio prelazak u Partizan u kom je od 2008. do 2013. godine radio gotovo sve moguće poslove – počeo je kao trener mlađih kategorija (od 2008. do 2011. godine), simultano je od 2009. do 2013. radio i u prvom timu, gde je 2012. dobio i prvu priliku da se okuša kao prvi trener, i sa Partizanom je osvojio Kup Srbije, a na to je dodao i tri titule kao pomoćni trener.
Sa crno-belima se kao pomoćnik Igora Milanovića popeo i na krov Evrope 2011. godine, a godinu dana ranije je oko vrata okačio i bronzu.
No, prava „eksplozija“ usledila je 2013. godine, kada je napravio najbolji potez karijere i seo na klupu Radničkog iz Kragujevca.
Samo godinu dana kasnije doneo je Kragujevčanima veliku radost – Radnički je u polufinalu Lige šampiona pregazio Partizan, ali je Barseloneta bila bolja u finalu i sprečila Stevanovića da se popne na krov Evrope prvi put kao samostalni trener.
Iz godine u godinu Kragujevčani su gradili najjači sistem u srpskom vaterpolu, i konstantno uspevali da zadrže sjajne rezultate, a Stevanović je 2021. godine svoje ime upisao zlatnim slovima u istoriju ne samo Kragujevca, već i srpskog vaterpola.
„Bez ove domaće titule meni lično ova sezona bi bila loša. Ovako je sjajna, iako je možda i taj trofej regionalne lige „teži“, značajniji, veći… Prosto, bilo je vreme da titula dođe gde je došla. To je nešto što je zaokružilo ovu priču, naš ovaj period u Kragujevcu“, rekao je u intervjuu za Nova.rs Jugoslav Vasović, predsednik Radničkog. I bio je u pravu – delimično.
Osvojena titula izazvala je veliki broj emocija, ali ono što su uspeli momci predvođeni Stevanovićem da urade ostaće zauvek upamćeno u srpskom sportu.
Nakon što su preliminarni deo B grupe u Dubrovniku okončali kao drugoplasirani, iza Juga od kog su doživeli debakl (17:6), na završni turnir su stigli kao najneiskusnija ekipa od koje se najmanje očekivalo.
A onda je usledilo savršenstvo – prvo su nakon preokreta šokirali Mladost u sred Zagreba i sa 14:13 nakon boljeg izvođenja peteraca došli do mesta u finalu, gde ih je čekao Jug, u tom trenutku verovatno najjača ekipa Evrope. Nije imao zvučna imena Stevanović na raspolaganju, za razlliku od „drim tima“ iz Dubrovnika, ali su Strahinja Rašović, Filip Janković i Marko Radulović razbili favorizovanog rivala i sa 14:12 se popeli na krov regiona. „Šta zna dete šta je 200 kilograma, uzme i podigne“ – rečenica koja je savršeno mogla da opiše ono što su mladići iz Kragujevca uspeli.
Činilo se da će pak tu biti kraj, pošto je Radnički u domaćim okvirima dobio izuzetno ozbiljnog rivala u obliku skupa reprezentativaca sa kapicom Novog Beograda, ali su i tu pokazali ogroman kvalitet. Prvi ovosezonski duel sa Novim Beogradom Radnički je dobio 15:14 i tako pokazao da ne namerava da dopusti favorizovanim Novobeograđanima da dođu do željenih rezultata.
Stevanović je sve uspehe uspeo da napravi sa gotovo golobradim mladićima, a ljubitelje srpskog vaterpola može da raduje i to što je upravo on bio selektor mlade reprezentacije Srbije pre nego što je usledio poziv da preuzme A tim, što znači da ne samo da poznaje igrače koji bi u narednih desetak godina trebalo da čine okosnicu nacionalne selekcije, već je upravo on čovek koji ih je lansirao na najjaču scenu.
Šta nas očekuje u budućnosti nije moguće predvideti, ali ono što je sigurno jeste da je Srbija dobila momka koji ima sve predispozicije da na idealan način odmeni Savića.
Da li će to biti dovoljno za odbranu tokijske titule u Parizu? Ko zna, nisu Olimpijske igre toliko daleko.
No, uzevši sve u obzir, nije preterano reći da su „delfini“ na idealnoj startnoj poziciji da u Los Anđelesu na Olimpijskim igrama 2028. nastave strahovladu koju su započeli pod Savićem.
Inače, iako je sa reprezentacijom Srbije osvojio i Olimpijske igre kao Savićev pomоćnik, prvu medalju kao selektor A selekcije osvojio je sa Kazahstanom, sa kojim se 2012. godine popeo na najviše postolje prvenstva Azije.
Iskustvo je tu, vreme radi za njega… Srpski vaterpolo ima čemu da se nada.
BONUS VIDEO Suze Dejana Savića na aerodromu
