0
Krajem januara širom sveta obeleženo je tačno osam decenija od oslobađanja Aušvica, zbog čega je portal Nova.rs počeo da se bavi sportistima čiji život je obeležio i boravak u kocentracionim logorima širom Evrope.
U prvom tekstu posvećenom njima glavna tema je bio Jovan Mikić, čovek čiji nadimak je ostao večno zabeležen kroz ime fudbalskog kluba iz Subotice, Spartaka.
Kada se spomene ime Artura Takača, mlađe generacije uglavnom nemaju predstavu ko je u pitanju, iako je reč o čoveku o kom bi, da u Srbiji postoji nešto nalik Holivudu, bilo snimljeno mnoštvo filmova.
Tako bi, na primer, za jednu dobru priču mogao da posluži i njegov kompletan život. Rođen u Varaždinu u junu 1918. godine, u tadašnjoj Austrougarskoj, još kao dečak je počeo da se bavi sportom, pa je 1934. godine bio član Slavije iz Varaždina, za koju je igrao fudbal.
No, prva ljubav ipak bila je atletika, gde se posebno istakao kao omladinski prvak i rekorder Jugoslavije na 800 i 1500 metara, a 1935. je bio deo reprezentacije Jugoslavije koja se nadmetala sa univerzitetskom reprezentacijom Ujedinjenog Kraljevstva.
Koliko je svestran bio pokazuje i to da je osvojio prvenstvo Jugoslavije u tenisu 1035. godine, te da je 1940. godine bio član ekipe koja je 1940. godine osvojila drugo mesto na prvenstvu Jugoslavije u hokeju na ledu.
A 1936. godine kao 18-godišnjak Takač se našao na Olimpijskim igrama u Berlinu, i bio akter jedne od najneverovatnijih priča u istoriji srpskog sporta.
Kako je otkrio Takač u svojoj knjizi „60 olimpijskih godina“, sve je počelo prilikom jednog susreta sa Jovanom Mikićem u Berlinu. Mikiću je, naime, ispala olimpijska značka, a Takač ju je uzeo kako bi je sačuvao za uspomenu.
No, nakon nekog vremena, u kamp u kom su bili smešteni Takač i ostatak mladih nada svetske atletike stigao je Mikić, i pitao ga da li je kojim slučajem video negde značku.
Takač je rekao da nije, a snuždeni Spartak krenuo nazad, svestan da je po svemu sudeći izgubio jednu od najvrednijih uspomena.
Usledio je povratak nazad – svojevrsni polumaraton dužine 18 kilometara – drugim rečima, Spartak je kako bi pitao Takača da nije kojim slučajem olimpijska značka završila kod njega pretrčao ukupno 36 kilometara.
Takača je, prema njegovim rečima, to duboko potreslo, pa je posle nekog vremena i sam krenuo na isti put – dug 18 kilometara. Trčao je, trčao, trčao… I stigao do Olimpijskog sela, gde se delegacija Jugoslavije pripremala da napusti Berlin.
Uspeo je da ubedi čuvare da ga puste, a potom bez daha stigao do Mikića. Zagrlio ga je, i dao mu značku.
Nakon što se malo okrepio, usledio je povratak – na isti način. Tako je Takač, kako je otkrio u poglavlju „Trka za olimpijsku značku“, pretrčao svojih 36 kilometara, pa su dvojica prijatelja ukupno za sobom ostavili 72.
No, sve to je ubrzo ostalo za njima – Takač je početkom Drugog svetskog rata završio u logoru u Italiji, potom u Švajcarskoj, u Iverdonu. Kako u pitanju nije bio klasičan koncentracioni logor, Takaču je bilo dozvoljeno da sa ostalim izbeglim ratnim zarobljenicima osnuje i igra fudbal za Jugoslovenski fudbalski klub, ali i da počne da pohađa kurseve na Olimpijskom institutu za sportske instruktore.
Tako je tokom 1944. pod njegovim „patronatom“ organizovano nekoliko nadmetanja u vidu mini-olimpijskih igara za bivše zarobljenike.
Po završetku Drugog svetskog rata, Takač se vratio u Jugoslaviju gde je bio jedan od osnivača Sportskog društva Partizan, a od 1946. do 1969. godine bio je generalni sekretar, potpredsednik i predsednik atletskog kluba ovog društva.
Posebnu čast dobio je 1984. goduine kao glavna fitura Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu.
Artur Takač je nestao 28. januara 2004. godine tokom skijanja, a njegovo telo pronađeno je 17 meseci kasnije, u junu 2005. godine.
Identifikovan je, između ostalog, zahvaljujući satu koji je dobio od predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta, Huana Antonija Samarana.
Ukoliko imate nekoga ko se bavio sportom bilo na amaterskom, bilo na profesionalnom nivou, a u periodu od 1941. do 1945. godine je bio zatočen u nekom koncentracionom logoru, slobodno nas kontaktirajte na strahinja.nikolic@nova.rs.
