Stefan Kužet, Srbin koji je završio jedan od najtežih izazova: "Preći 1.225 kilometara za pet dana nije šala"

Kroz svoje avanture, put ga je vodio širom Evrope, ali će ostati upamćen kao prva osoba iz Srbije koja je završila jedan od najzahtevnijih biciklističkih izazova na ovim prostorima.

Ako na to dodamo činjenicu da je u pitanju humanitarna akcija sa ciljem prikupljanja bicikala za decu iz Slovenije koja ne mogu da ih priušte, razlog je sasvim dovoljan da porazgovaramo sa ovim sjajnim mladićem.

Pogotovo jer će Beograd u nedelju, 15. septembra biti domaćin čuvene trke "Ironman 70.3".

Ostvario si nešto neverovatno, iza tebe je veliki podihvat. A kako je sve počelo?

"Generalno, sa četiri godine sam imao prvi dodir sa sportom. Počeo sam da treniran plivanje baš ovde, na Tašmajdanu, i ljubav prema vodi me prati ceo život. Dosta vremena provodim na reci Savi, vodolija sam u horoskopu, tako da je to neka životna konekcija. Voda je postala način života, zabave i druženja... Kroz detinjstvo sam se dugo bavio plivanjem više rekreativno, malo takmičarski, pa sam igrao košarku kroz osnovu školu, a kada sam završio FON pronašao sam sebe provodeći vreme u prirodi. Priroda me je uvek privlačila, sve aktivnosti koje podrazumevaju vreme napolju, pešačenja, planinarenja, trčanja, plivanje na otovrenim vodama.

Kao zimsko dete, oduvek sam voleo i praktikovao sportove na planini, skijanje, pa zatim i snowboard. Uvek me je to privlačilo, te aktivnosti van sale, i zatvorenog prostora. Da budem na otvorenom, na čistom vazduhu, to je uvek bilo prioritet. Triatlon uglavnom počne sa trčanjem. Prvo je to kilometar, dva, pet, pa kreneš na polumaraton, završiš prvi koji ti da krila, pa zacrtaš da bude bolje, brže... Tako svi i funkcionišemo, zadajemo stalno sebi nove ciljeve i izazove. Nisam neko ko se zadovoljava lako, uvek želim da napredujem i da postignem nešto sa čim ću biti zadovoljan. Shvatio sam da imam lepu bazu iz plivanja, zasitili su me polumaratoni i trčanje, pa sam se i oprobao na prvoj triatlonskoj trci- poludistanci u austrijskom gradu St. Polten - 1.9 kilometar plivanja, 90 kilometara vožnje bicikla i trčanje polumaratona. Zahtevna disciplina, ali u jednom momentu i to postane rutina. Ceo život sam išao stepenik više, stepenik dalje, nisam ni sanjao kao dečak da mogu da završim ni to, ni ovo u Sloveniji, ali verujem da je priroda svakog čoveka takva da uvek treba da napredujemo i idemo korak dalje.
Tu je najvažniji kontinuitet u treningu i jaka volja. Ozbiljniji pristup treningu, bez pauza, u mom slučaju traje već osam godina."

Kako si došao do tog događaja u Sloveniji?

"Preći 1.225 kilometara za pet dana nije šala, to je zahtevna stvar, događaj koji zahteva mnogo rada, truda, naporno je. Sam događaj je zatvorenog karaktera, svake godine pravo na učešće ima 25 biciklista po odabiru organizatora Damija Zupija, koji je najpoznatiji i najuspešniji biciklista rekreativac koji se bavi humanitarnim radom u oblasti biciklizma u Sloveniji, inače biciklističkoj naciji. On je pokrenuo događaj pre pet godina i sam donosi odluku i poziva određene ljude za koje smatra da mogu da pristupe događaju koji nosi ime DOS, što znači Dobrodelno okoli Slovenije (Humanitarno širom Slovenije na srpskom, prim. aut). Glavni smisao je da se pravi krug oko Slovenije biciklom.

Kreće se iz Novog Mesta, i u pet etapa, pet dana se pravi krug , obiđe se cela Slovenija, i imate priliku da vidite prelepu prirodu , more, reke, jezera, i planinske masive, i sve nijanse zelene boje... Bio sam više puta tamo, ali nikada ovako, i Slovenija pruža toliko mogućnosti za aktivni odmor... A neverovatno je da tokom čitave vožnje nisam naleteo ni na jedan papirić, smeće, opušak ili nešto slično na zemlji, na primer, baš čuvaju prirodu i lepote svoje zemlje, što je za svaku pohvalu.

Da ne dužim dalje, dobio sam poziv nakon što sam Zupija upoznao prošle godine preko biciklizma. Bio sam gost u Hrvatskoj na jednom događaju, biciklističkom vikend druženju kod zajedničkog prijtelja , sve ostalo je istorija. Tri puta me je zvao, ja nisam prvo bio siguran da li mogu to da izguram, ali sam posle trećeg poziva i uz konsultaciju svog dugogodišnjeg tenera Vladimira Savića započeo pripreme za ovaj zahtevni događaj. Pripremao sam se tako što sam šest puta nedeljno trenirao na biciklu, dok je onaj jedan bio trening oporavka, poput laganog trčanja ili plivanja. Posebna specifičnost ovog događaja je što je većina trase brdovita. Na 1225 pređenih kilometara, popeli smo 12550 metara visinske razlike. Slovenija je cela brdovita, i nije izvodljivo da vi odete odavde, gde vozite po ravnom, i pristupite takvom izazovu. Svoje treninge tokom zime i proleća sam koncipirao tako što sam vozio i po Avali, Kosmaju, Rudniku, Divčibarima, Kopaoniku, Lovćenu, pa i jedan period na Kipru... To je jedan proces, trajao je više meseci, ja sam obećao da ću se pojaviti na startu, i tu nije bilo mesta za kompromis. Nisam znao da li ću uspeti do poslednjeg minuta, ali sve je prošlo idealno, bez ijedne krize."

Pored prirode kojom si bio okružen, čega se još sa posebnim osmehom sećaš?

"Funckionisali smo kao jedna porodica. Većina učesnika je bila iz SLovenije, jedna žena je bila iz Mađarske, i jedna Poljakinja, kao i čovek od 70 godina. Svi smo se pomagali, učinili smo da sve prođe bez problema, da završimo to kao grupa. Fantastično iskustvo za ceo život. U prelepom sećanju, priroda... Jadransko more, Reka Soča, Bledsko i Bohinjsko jezero, poznati zahtevni planinski prelaz Vršić, Kranjska gora... Sve je neverovatno i nestvarno lepo. Razmenili smo kontakte, dogovorili se da ovo nije poslednji put da vozimo zajedno. To su dobra prijateljstva. Nema tu kompleksa, lažnih vrednosti, svi smo tu iz ljubavi prema prirodi i biciklizmu."

Da li si ikada razmišljao da odustaneš, pomislio da ne možeš više?

"Baš naprotiv. Pre odlaska sam očekivao da će biti takvih trenutaka, da ću zapasti u takvu krizu, ali to je vožnja u grupi, jedan pored drugog. Ako neko ne može, onda taj drugi, jači, pogura ovoga. U našoj grupi nije bilo tako, funckionisali smo i vozili kao jedan, kao profesionalni tim na Giro-u ili Tour de France-u. Tu je bio i moj dobar drugar, državni šampion iz biciklističkog kluba Džada iz Podgorice, Slobodan Milonjić, sa kojim sam se pomagao. Uglavnom smo se držali zajedno, i u tim momentima kad osetiš da ne možeš, taj humor, to dobro druženje, svaki problem koji se pojavio je lako prevaziđen, i ostaju uspomene na dobro druženje za ceo život."

Šta sad sledi, kakvi su ti planovi za budućnost?

"Granice su tu da bi bile pomerane, sve je moguće. Ima nekih mini-planova, za sada konkretno kao cilj nemam ništa specijalno. Mnogo mi je važnije da dajem dobar primer i da motivišem mlađe i straije ljude da se bave sportom, biciklizmom, da promovišu dobre i prave vrednosti. Ideja da bi cela nacija trebalo da bude u tome više, a ne pojedinci, to je uspeh. A što se tiče konačnog cilja, pravo da ti kažem, sazreo sam dosta.

Ranije je to bilo da budem brži, pomeram vremena, ali u poslednje vreme mi je vožnja i upoznavanje raznih novih terena i ljudi izazov koji ću uvek rado prihvatiti.
Sve to ne bi trebalo da ode u pravcu da ljudi budu strastveni samo tome i da zapostave neke druge, važnije stvari. Prvi cilj mi je ostvarenje po pitanju porodice, ali ne i da zapostavim ovaj deo života. Želim da sve ovo prenesem na decu i starije, da budem dobar primer i motivacija za ljude da se pokrenu, da treba da budu aktivni na bilo koji način. Nekom je to DOS, ali ne mora da bude tako, može i šetnja po Tašmajdanu. I to je dovoljno", zaključio je Kužet za Nova.rs.

BONUS VIDEO