Odbojkaši Srbije vratili su se sa Evropskog prvenstva bez medalje oko vrata, a evropski tron su morali da predaju novoj generaciji Italije koja je bez poraza postala šampion.
Na prvi pogled, ovakav razvoj situacije sugeriše da je četvrto mesto neuspeh, a dodatno je bolna činjenica da smo oba puta lako poraženi u mečevima za medalju.
Međutim, kada se sagledaju objektivne okolnosti, teško je zameriti selektoru Kovaču i momcima, jer je bilo previše stvari koje nije bilo lako prevazići i na kraju se okititi odličjem.
To nije pokvarilo činjenicu da smo i dalje najdominantnija odbojkaška sila u ovom veku u Evropi.
A pored objektivnih problema, postoje trenuci kada jednostavno morate da čestitate boljem od vas.
PROČITAJTE JOŠ
Ako bi ipak pokušali da analiziramo razloge zbog kojeg smo ostali kratki za medalju i zauzeli najbolnije, četvrto mesto za svakog sportistu, onda bi morali da počnemo od igračkog kadra.
Srbija je u Poljsku otputovala sa saznanjem da u prvoj fazi neće moći da računa na kapitena i jednog od lidera ove generacije, Nemanje Petrića.
Muke je imao Petrić da se osposobi i povede momke u odlučujuće bitke, a činjenica da je propustio kompletne pripreme i prvu polovinu turnira, nije išla na ruke selektoru Srbije.
Znalo se da će se u jednom trenutku Petrić oporaviti, ali kada igrač toliko dugo odsustvuje, teško je vratiti ga u ritam usred napornog i komplikovanog turnira kakav je bio ovaj u Poljskoj.
Petrić je prvi put ozbiljniju ulogu imao tek u četvrtfinalu protiv Holandije što je bilo premalo da se vrati u pravi ritam i značajnije doprinese u mečevima za medalju.
Iako je na momente pokazivao nivo na koji nas je navikao, bilo je to premalo da bi mogao da reši probleme sa kojima smo se suočavali veći deo turnira.
Srbija se najviše mučila sa prijemom servisa koji je oscilirao od početka turnira. Znali su rivali da eksploatišu naš često nesiguran prijem i drastično otežaju napadanje i nateraju nas na rudarenje za svaki poen.
Kovačević i Ivović su bili naši glavni poenteri na ovom turniru i većinu mečeva su bili napadački izvrsni, ali je problem što su ih protivnički serveri maksimalno eksploatisali i opterećivali, pa je problem sa prijemom bio neminovan, proti najtežih rivala je zbog toga trpeo i napad.
Obojica su znala da izvuku mnogo poena iz teških situacija, ali su nas Italijani i Poljaci dobro skautirali i tu je nastao problem, a alternative nije bilo.
Fabian Drzyzga ?? is not only a great setter, but he also knows how to spike! And this celebration! ??
? All matches live on https://t.co/35InljpTyP ➡️ https://t.co/G3qcpL9pki
? Follow the action live on the CEV Game Hub ➡️ https://t.co/vDabpJo9Wu@PolskaSiatkowka pic.twitter.com/IUjrx7J6z6— European Volleyball (@CEVolleyball) September 19, 2021
Zato je Petrić bio od izuzetnog značaja za ovaj tim upravo iz tih razloga i mogućnosti da se napravi kvalitetna rotacija što je i bila osnovna snaga ove ekipe svih ovih godina.
Kada smo se susreli sa Italijom koja u svojim redovima ima nekoliko sjajnih servera koji su blistali ceo turnir, jednostavno smo ostali odsečeni za kvalitetne napade primača u kontinuitetu.
Tu je do izražaja došao još jedan problem.
U takvim situacijama je od izuzetne važnosti igra korektora koji preuzima teret i rešava teške lopte, a Srbija na papiru ima jednog od najboljih na svetu.
Atanasijevć međutim nije bio ni blizu forme kojom je dominirao svih ovih godina. Prečesto u kontraritmu, prelako su ga čitali, a s obzirom da je dobijao mnogo teških lopti, bilo je potrebno da igra na najvišem nivou.
Teško je zameriti popularnom Bati bilo šta posle svega što je doneo srpskoj odbojci, a sigruno ni njemu nije bilo lako.
Koliko je bitno da imate igrača koji može da povuče, mogli smo da vidimo u finalu između Italije i Slovenije kada su se novi šampioni našli u problemu i zaostatku od 2:1. Tada je Mikeleto koji je odigrao fantastičan turnir i najavio blistavu karijeru preuzeo značajno veći broj lopti na sebe i uništavao protivnika raznovrsnim napadima iz svih pozicija.
Znao je maestralni tehničar Đaneli da može da mu šalje veći broj lopti koje je inače ravnomerno distribuirao i na taj način je Italija prevazišla problem i osvojila zlato.
Kovač je pokušao sa Draženom Luburićem koji je imao odličnih momenata, ali nije igrač koji konstantno može da drži glavu ekipi iznad vode i rešava toliko komplikovanih situacija, pa su blokeri uspevali da ga uštopuju i hvataju.
Sve zajedno je vuklo jedno drugo što su Italijani maksimalno iskoristili.
Izvrsno su servirali i jedni i drugi, agresivno i bez kompromisa što je bila inicijalna kapisla za sve što se kasnije dešavalo na terenu.
Kada se sve sabere i oduzme, obe ekipe su u ovom trenutku bile bolje od nas, a Poljaci su uz to imali podršku publike na domaćem terenu.
Zato teško možemo da zamerimo bilo šta našim momcima, jer uz sve probleme i objektivne okolnosti nismo mogli do boljeg rezultata.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare