26
Dešavanja u srpskom sportu neodoljivo podsećaju na filmsko ostvarenje iz 2001. godine, samo u manje interesantnom formatu. Neuporedivo manje.
U uvodnim minutima filma u kom šest neobičnih timova pokušava da iz Las Vegasa dođe do grada Silver Siti u Nevadi kako bi osvojili nagradu od dva miliona dolara čuveni montipajtonovac Džon Kliz u ulozi ekscentričnog milijardera izgovara jednu rečenicu za koju verovatno nije ni slutio da će dve decenije kasnije postati apsolutno savršen opis srpskog sporta u samo pet reči – „Jedino pravilo je – nema pravila“.
PROČITAJTE JOŠ:
I tom devizom vode se izgleda svi profesionalni savezi, klubovi i najveći broj sportskih radnika koji učestvuju u svakodnevnom radu sportskih društava širom zemlje. Jer, kako drugačije opisati ono što svakodnevno gledamo?
Prva paradoksalna situacija dolazi nam iz sportskog društva Partizan, u kom Milorad Vučelić već više od šest meseci funkciju predsednika sportskog društva vrši, iako mu je istekao mandat, a od februara do aprila nije bilo nikakvih pomaka kada je reč o datumu održavanja nove skupštine.
U isto vreme, u taboru Crvene zvezde kamerama je zabeležena proslava pobede nad Partizanom koja bi trebalo da bude ujedno i najveći korak ka četvrtoj vezanoj šampionskoj tituli, što ne bi bilo problematično da na snazi nisu mere borbe protiv koronavirusa koje je propisala uprava grada Beograda, a čiji članovi su se, na čelu sa zamenikom gradonačelnika Goranom Vesićem, našli među zvanicama. Vesić se kasnije izvinjavao i najavljivao kazne za klub koji intimno podržava, jer ljubav prema klubu je jedno, a politika je drugo.
— SportBot (@SportBot11) April 8, 2021
Opštem „mulju“ ne pomaže ni krovna organizacija, pošto je Fudbalski savez Srbije poslednjih nekoliko nedelja, umesto institucije koja bi trebalo da zavede red, postao mesto najvećih skandala, pa je predsednik FSS Slaviša Kokeza podneo ostavku nakon što su isplivale insinuacije i navodne veze sa Veljkom Belivukom.
Ni Superliga Srbije ne briljira, pre svega zbog odluke da Superligu igra 20 klubova. Otuda ujedno i serije pobeda Crvene zvezde i Partizana od po preko 15 utakmica.
Jeste i do kvaliteta crno i crveno-belih, ali teško je poverovati da bi oba tima redom gazila rivale da su, na iole redovnijoj bazi, protiv sebe imali malo kvalitetnije protivnike.
Iako poznata kao „zemlja košarke“, nijedan od najtrofejnijih sportova nije izuzet, pa gotovo svakodnevno možemo da čujemo prepucavanja pre svega Partizana i Crvene zvezde, a povremeno izađu i iz okvira Srbije pa se u haos uključi podgorička Budućnost.
Ulog nije mali, Evroliga donosi određenu finansijsku injekciju, a kad se na to doda i ogroman rivalitet i animozitet koji ovi klubovi međusobno gaje jedan prema drugom, te situacija ume da eskalira, što smo viđali i na mečevima ABA lige između Zvezde i Budućnosti, kao i na duelima „večitih“.
Sećamo se samo kako su prošli igrači Zvezde u Podgorici pretprošle sezone, kada su jedva „žive glave“ izvukli zbog navijača iz Morače.
Da nije u pitanju tek slučajnost pokazuje i primer vaterpola, gde već godinama aktuelni i bivši reprezentativci pokušavaju da skrenu pažnju na izuzetno loše stanje u njemu, što najčešće nailazi na nedostatak sluha.
Situacija je delimično popravljena usled pandemije koronavirusa i odluke velikog broja internacionalaca da se vrate u domaći vaterpolo, ali je već sada jasno da je to samo privremeno i da će, čim se stvore uslovi, uslediti novi egzodus kvaliteta.
Nedostatak sredstava doveo je i do toga da je klupski rukomet na nivou amaterskog, odbojka tek za nijansu bolja, dok ostali sportovi muku muče sa pukim preživljavanjem.
Stoga, titule ne osvajaju najbolji već oni koji su sposobni da u takvoj situaciji najduže opstanu zahvaljujući sposobnosti da bez previše razmišljanja ređaju niske udarce, uprkos tome što svakim od tih niskih udaraca, kako srpski tako i regionalni sport done sve dublje u mulj iz kog se izlaz ne nazire.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
