Fjuri se mršti, pa se smeje, pa se malo gura i sve to da bi napravio šou pred čovekom koji izgleda kao da ga ne zanima taj cirkus jer je video sve u životu.
Takav ne može da se uplaši, a nije lako ni da se izbaci iz takta. E to je Frensis Nganu, borilački džin koji je pored Tajsona Fjurija svejedno izgledao prilično nisko, samo dok nisu stali u bokserski ring.
PROČITAJTE JOŠ:
Tamo gde je „kralj cigana“ najjači i neporažen, pukom srećom izbegao je pravu sramotu, a obećavao je kule i gradove, brzu završnicu i sve u tom stilu.
Onda ni sam nije mogao da veruje, dok se publici otimao uzdah u svakoj od stotinki dok su pesnica i kroše silovito leteli ka njegovoj glavi u trećoj od deset rundi nezvanične borbe u Rijadu.
Fjuri je pao na pod kao pokošen, što i nije čudo jer ako vas Nganuov udarac „ne ubije“, ubiće vas promaja kad promaši.
Facijalis vam ne gine u svakom slučaju. Neobična priča ovog čoveka koji je bolje stajao u ringu protiv Fjurija nego neki ozbiljni bokseri poput Dionteja Vajldera, vuče korene iz Kameruna, iz kog je Frensis želeo da pobegne trbuhom za kruhom.
Ima u prvom delu Nolanove trilogije o Betmenu jedan deo gde glavni negativac Raz Al Gul podučava mladog Brusa Vejna i istovremeno ga provocira: „Smrt tvojih roditelja nije tvoja krivica. To je krivica tvog oca“, kaže lik kog tumači Lijam Nison.
Kristijan Bejl mu odgovara da njegov otac nije mogao da uradi ništa u gradu kakav je Gotam, ni da se zaštiti od pištolja sopstvenog ubice, jer nije bio utreniran. Odmah dobija repliku.
„Trening je ništa, volja je sve! Volja da deluješ“, uzviknuo je Raz Al Gul i ukratko opisao borbu mnogih koji se izdižu iz siromaštva do zvezda.
U danima kad se priča o Nganuovom podvigu i tome što je kao MMA borac ušao u ring gde je Fjuri za sve protivnike do sada bio neuhvatljiv poput go-go igračice, priča se i o Frensisovom putu dotle.
Kako je Nganu, 37-godišnjak iz Batjea došao do toga da živi na visokoj nozi sa rezidencijom u Las Vegasu, bilo je sve samo ne „luk i voda“.
Danas „Predator“, a nekada dete koje je odrastalo uz samohranu majku i bilo prinuđeno da počne da radi teške poslove sa deset godina.
Bog mu je, što bi naš narod rekao, dao bar fizičke predispozicije. Visok 193 centimetra, 117 kilograma mišića, raspon 211 centimetara… ludilo. Njegovo je bilo da predispozicije kanališe i usmeri na pravu stranu i na pravi način.
Pokušavao je prvo da pomogne svojoj porodici tako što je radio na izvlačenju peska u Africi i sedam godina je tako jačao i mišiće i volju da se izvuče iz celog tog pakla.
Lopata u rukama, noge u prljavoj vodi i udri! Tako je izgledala svakodnevica u rudniku dok je sticao onu „prirodnu snagu“, pre nego onu u teretani.
Jeo je hranu iz smeća, pio je prljavu vodu dok je prelazio pustinju Saharu i 14 meseci je trajao njegov put nade i sna o boljem životu.
„Nisam mogao da idem na aerodrom i avionom za Francusku, morao sam da koristim sva ‘zadnja vrata'“, ispričao je Nganu svoju avanturu kad je već bio 26-godišnjak.
Njegov put je počeo u Kamerunu i vodio ga je preko Nigerije, Nigera i Alžira, sve do Maroka, gde je Nganu morao da jede iz kanti dok je čekao prevoz do Španije.
Nigerija nije bila problem. Otvorena granica, nema vize. Već Niger je bio druga priča i tu je morao da se dovija ilegalno i da razmišlja kako da pređe i ne bude uhvaćen, ili opet kako da podmiti policiju, a da ne ostane baš bez prebijene pare.
Do Alžira je već morao da pije šta je stigao da ne bi umro od žeđi u kamionu sa još 25 ljudi unutra, dok je u Alžir probao da uđe sa lažnim dokumentima. Jedini put kad se u životu uplašio verovatno je bio baš tada kad ga je policija ispitivala o verodostojnosti malijskih dokumenata.
Ni posle toga nije postalo lakše. Ciljao je posle Maroka jedno od dva španska ostrva, Seutu ili Melilju odakle bi tražio azil. Posle jedne godine, šest neuspešnih pokušaja i boravka u marokanskoj bolnici jer se posekao na bodljikavu žicu, došao je do Španije brodom, uprkos tome što ga je jurio policijski helikopter.
Kad se domogao evropskog tla, završio je u pritvoru i dva meseca kasnije je pušten, posle čega je uspeo da uhvati voz za Francusku. Bio je svestan da su kontrole u Ujedinjenom Kraljevstvu mnogo strože, a i u Kamerunu se govori francuskim jezikom.
Došao je u Pariz sa željom da postane bokser, ne MMA borac i u ovo drugo ga je ubedio trener Fernand Lopez. Sve to pošto je Nganu spavao na parkingu. Sve je i moguće kad imaš volju da pitaš, kad bez pardona povučeš nekoga za rukav i kad nemaš mnogo izbora.
„Nikad nisam hteo da postanem MMA borac, otišao sam u Francusku pre pet godina i u to vreme sam hteo da budem bokser, jer sam pomalo boksovao kod kuće (u Kamerunu). Bilo je teško jer nisam znao nikog u Francuskoj, nisam imao novca, pa sam spavao po ulicama bez para i pokušavao da preživim. Meni je MMA priča počela kao zabava. Imao sam vremena da treniram i onda što ne bih to radio. Stvari su išle veoma brzo i počeli su da me pitaju da li bih se borio. Rekao sam da bih – hajde da to uradimo. Nisam ni shvatao koliko sve brzo ide dok trener nije došao i rekao: ‘Imamo za tebe ugovor sa UFC-om'“, ispričao je Nganu svojevremeno za San.
Ugovor sa UFC-om potpisao je 2015. godine i nakon toga doživeo meteorski uspon. Čekao je šest godina pre nego što je nokautirao Stipa Miočića, borilačku legendu i postao teškaški šampion sveta koji je završio putešestvije u UFC sa 17 pobeda i tri poraza, od čega je jedan bio baš od Miočića.
San još uvek nije bio ispunjen. Jeste bio šampion, ali nije to bio boks. Priznao je jednom prilikom i da je nekoliko godina čekao i priželjkivao borbu za Fjurijem.
I dok je Fjuri tražio veći ring, Nganu je samo hteo dobru tuču, govoreći da je spreman i golih ruku da uđe u „fajt“, jednako koliko i u rukavicama. Jedini zahtev mu je bio da Fjuri ne „koristi nikakve trikove“.
U ringu je delovao kao čovek na misiji i uspeo je da ostane na nogama sve vreme u deset rundi. Na kraju su mnogi rekli da je izašao odatle kao moralni pobednik jer ni sudije nisu donele jednoglasnu odluku ko je pobedio.
Neki kažu i da je Fjuri dobio borbu da bi se sačuvala čast boksa, jer je baš on taj koji je završio na podu tokom meča. To je manje važno dok se gleda kako Nganu inkasira desetak miliona dolara, a najveća nagrada tokom boravka u UFC organizaciji bila je oko 630 hiljada dolara.
Tačno je da je Fjuri uzeo višestruko više novca, ali Nganu je posle januarskog rastanka sa UFC-om, otišao u PFL, profesionalnu borilačku ligu gde može sam da odlučuje koliko će se boriti i uzimaće daleko više novca.
Teško da će mu novac biti jedini motiv, baš sad kad je uspeo da okusi san na čije je ostvarenje čekao tolike godine. I dočekao je – što bi onda ostao samo na jednoj borbi? Nema sumnje, gledaćemo ga još.
BONUS VIDEO
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare