0
Lepo je ovih dana biti Srbin. Ili je bar bilo dok nisu krenule utakmice plej-ofa za Evropu u fudbalu.
Možda je krajnje vreme da se pomirimo sa time da će nam klupski fudbal uvek biti očajan i da, dok ne počnemo žestoko da se bunimo za sve što nas svrbi, neće biti uslova da bude bolje. Ni nama, a ni fudbalu.
PROČITAJTE JOŠ:
Tačno je da smo mi jedna mala zemlja od sedam miliona ljudi, ali talenta smo bar uvek imali napretek makar za sport.
Ima ga i u fudbalu, samo što su tu pravila igre drugačija, igra je popularnija od svih ostalih, pa je kad se podvuče crta i konkurencija daleko veća.
Ako zanemarimo kako su se Partizan i Čukarički obrukali u prvim utakmicama kvalifikacija za evropska takmičenja, imamo mnogo čemu da se radujemo.
Širi nam se spisak šampiona i tom spisku ćemo, nadamo se, uskoro dodati još jedno ime. Novak Đoković i Ivana Vuleta su najsvežiji primeri toga da se beskompromisan rad na kraju uvek isplati.
A ako ima i talenta – puna kapa! To onda znači svetsko zlato u Budimpešti, ili na primer veliki i pomalo čudan trofej u Sinsinatiju.
To znači da će jedna devojka da „oduva“ konkurenciju i da skoči 7,14 metara i da odmah ubije motiv svim ostalim takmičarkama da se bore, dok je sa svoja tri najbolja skoka mogla bez šale da uzme sve tri medalje, zlato, srebro i bronzu.
Ivana je na Svetskom prvenstvu u Budimpešti napravila nešto što je i sama mnogo puta ponavljala. Ne priča ona bezveze o disciplini svako malo na društvenim mrežama, samo što neće baš svako da je sluša.
Onaj ko to uradi, sutra ima šansu da postane šampion kao što je i ona i kome do jedne potpuno zaokružene sportske priče fali baš malo toga. Konkretno, devojka koju smo upoznali kao Ivanu Španović, počela je još pre deset godina da osvaja medalje i baš nekako na taj neki jubilej, deset godina od prve, došla je ona, za sada najveća.
Priznanje je srpskoj šampionki odala i njena najveća rivalka u finalu Tara Dejvis-Vudhol koja je pokazala da viteštvo u sportu nije zamrlo.
Novak je u svom finalu bio svoju bitku, prvo sa vrućinom, pa onda i sa Karlosom Alkarazom. Dva taj-brejka, tri seta 5:7, 7:6 (7), 7:6 (4) i skoro četiri sata igre do titule protiv jednog malog „terminatora“.
Ako ćemo iskreno, posle onakvog završetka petosetnog finala Vimbldona u korist Alkaraza, nije se baš svako usuđivao da pruži prednost daleko starijem Novaku, posebno kad meč odmakne.
Đoković je po ko zna koji put pokazao da je „sve u glavi“, ma koliko besmisleno i izarčeno zvučala ta rečenica. Jeste imao svojih demona u glavi, jeste i sam pomišljao: „Hajde, bre, odustani“, nadajući se da će Alkaraz popustiti, jer ni on nije imao još mnogo snage.
Ali, na kraju kad se podvuče crta, on je bio taj koji nije odustao. Baš tako ni Nikola Jokić nije odustao od ostanka u Denver Nagetsima i kad se nije činilo da taj klub pravi neki napredak.
Dve, tri sezone se činilo da će Nagetsi ostati na istom nivou. Jokić ih dovuče do plej-ofa, tamo se druge ekipe utegnu daleko jače i onda bude ekspresno „ćao, đaci“.
Ovog puta nije bilo tako. Jokić je imao veštinu, sačekao je da mu se na teren vrati podrška i onda svestan da više ne mora da igra sam, počeo je da „rilja“ kao nikad da bi se domogao titule u NBA ligi.
I domogao se. Uradio je nešto što skoro pola veka niko nije mogao da uradi u Koloradu, dok je od gazde Denvera napravio poslovnog maga.
Kasnije je odustao od puta na Mundobasket jer je sve to uzelo preveliki danak što ne menja činjenicu odakle dolazi i koliko je usrećio mnoge navijače u Srbiji do pre nekoliko meseci.
Taj spisak šampiona gde imamo najboljeg košarkaša na svetu, najbolju atletičarku na svetu, najboljeg tenisera u istoriji i odskora eto i najboljeg mladog košarkaša Evrope svakako imponuje.
Nikola Topić je sa svojim timom u Nišu u poslednjih desetak dana jula svakog od protivnika pobedio sa deset i više poena prednosti, uključujući i Španiju u finalu.
„Ma daj, to su klinci“, reći će neko i ok, jeste to konkurencija do 18 godina, ali je i dalje lepo. Baš kao što jedan Rafa Nadal deli fotografije slavlje fudbalerki svoje zemlje jer su postale svetske prvakinje.
I kao što se mi u Srbiji sada nadamo da ćemo tom svom spisku šampiona i najboljih na svetu dodati (ili makar u Evropi ako neko već cepidlači) dodati još jedno ime i prezime – Tijana Bošković.
Odbojkašice Srbije su odigrale do sada perfektnu grupnu fazu Evropskog prvenstva i pobeđivale su redom Ukrajinu, Sloveniju, Poljsku, Mađarsku i Belgiju. Overile su prvo mesto u grupi u Gentu, ne samo Tijaninom zaslugom, ali se njen doprinos mora istaći.
Deset poena protiv Belgije (požalila se na povredu, srećom, nije ništa ozbiljno), 14 protiv Slovenije, ali zato 22 protiv Ukrajine i po 30 protiv Poljske i Mađarske svakako su nešto što ne zvuči kao da je sa ovog sveta.
Dvadesetšestogodišnja Srpkinja je još od juniorskih dana osvajala priznanja i titule, još od Evropskog prvenstva 2014. kada je bila najbolja na turniru.
Bila je MVP Evropskog prvenstva 2017, imala je 29 poena u finalu, a iste godine je bila i najbolja igračica u Evropi. Bila je i najbolja na svetu 2018. u Japanu, pa onda i 2019. na Evropskom prvenstvu gde je Srbija takođe uzela zlato.
Ovako bi, kad bi se nabrajale sve medalje moglo do sutra i sa Ivanom i sa Tijanom, a tek sa Novakovim turnirima… I nema potrebe za time, dovoljno je da se podvuče da njihovih trofeja i titula ima sve više i da se nadamo da će do kraja Evropskog prvenstva za žene biti još jednog, da će u Njujorku biti još jednog, a da usput držimo palčeve i svojim odbojkašima i košarkašima, moleći se za svaki šut koji Bogdan i saigrači budu ispalili ka koševima na Mundobasketu.
BONUS VIDEO: Novak Đoković preko Alkaraza do nove titule u Sinsinatiju