"Bila sam svetski prvak, niko me nije pitao kako sam kad me najviše bolelo": Čuvena Nađa Higl otvorila dušu, otkrila šta joj je preokrenulo život FOTO

Sada je odlučila da o tome progovori i pojasni kako je prošla kroz svoj put.

Da pojasni i drugima da nisu sami i da nikada neće biti i da će dobiti podršku i pomoć koja im je potrebna.

"Niko me nije pitao kako sam bila kad je najviše bolelo. Kad sam padala sa postolja u tišini. Kad sam se vraćala kući sa medaljom – ali prazna.

Godinama sam verovala da je snaga ono što pokazuješ drugima. Danas znam – snaga je ono što sa sobom radiš kad niko ne gleda.

Bila sam svetski prvak. I nosila sam težinu tog naslova. I svojih očekivanja. I tuđih. I poraza koji se nisu videli spolja.

Ali tu je negde krenuo moj pravi put – kroz psihoterapiju, kroz mentalni trening, kroz suočavanje sa sobom. Kroz promenu.

Danas ne nosim medalje – ali nosim mir. I prenosim ga dalje. Sportistima koji žele da budu jaki i kad izgube. Fokusirani i kad izgore. Prisutni i kad je teško.

Ako si jedan od njih – znaš da nisi sam. Tu sam," poručila je čuvena plivačica.

Ko je Nađa Higl?

Nađa Higl je postala planetarna senzacija kada je osvojila zlato na Svetskom prvenstvu u Rimu 2009. godine. Od tada se povukla iz javnosti, objavila da pati od neizlečive bolesti i napustila Srbiju. Mnogo, mnogo toga u samo 15 godina.

Kako je samo otplivala tada 200 metara prsno. Čitava Srbija je bila na ivici stolice tokom tog finala, gledali su svi bez treptaja kako dolazi do zlatne medalje.

Ubrzo nakon toga se povukla iz medija, pa i napustila Srbiju. Došao je trenutak za nešto drugačiji pristup.

Jedan od razloga takve odluke je što pati od ulceroznog kolitisa, bolesti debelog creva, koja je hronična i, nažalost, neizlečiva. Dobra vest je što sa njom može da se živi, ali mora da pazi na ishranu.

O tome je i sama govorila jednom prilikom.

„Kada sam prvi put čula od čega bolujem i čitajući različita iskustva ljudi koji boluju od te bolesti, bila sam jako preplašena. Samo ime bolesti me je prestravilo jer do tada ni čula nisam za nju. Mislila sam da nikada više neću moći normalno da jedem niti da normalno funkcionišem, međutim kako je vreme odmicalo prihvatila sam svoju bolest i tešila da joj prkosim. Od početka sam bolest veoma ozbiljno shvatala, a i dalje je tako. Ne želim da na bilo koji način ugrozim svoje stanje jer sam potrebna deci još dugo u svom životu“, ispričala je Higl za „Story“ jednom prilikom.
Foto: EPA/PATRICK B. KRAEMER
Muž joj je bio najveća podrška u teškim momentima.

„Najčešće mi se dešavalo da se deprimiram kada hranim dete i usred hranjenja moram da trčim do toaleta. Osećala sam se kao najgora majka na svetu. Tada su mi roditelji i muž (Milan Boharević) bili najveća podrška i nisu dozvoljavali da klonem.“

Istakla je da umorna od nevidljivog neprijatelja.

„Umorna sam od stalne borbe sa nevidljivim neprijateljima. Ljudi se ovde prelako potroše. Videli ste i da se Milorad Čavić vratio u Ameriku. Ko zna, možda smo i mi krivi, jer ne znamo da se borimo na „pravi“ način“, poručila je ona.

Nađa je na Svetskom prvenstvu u Rimu 2009. postala svetska senzacija. Devojka iz Pančeva je preko plivačkog kluba Tamiš došla do neslućenih visina 31. jula 2009. godine.

Sa bratom i trenerom Sebastijanom je lepa riđokosa 22-godišnjakinja u Rimu zadivila celu naciju. Ona je u trci na 200 metara prsno za dva minuta 21 sekundu i 62 stotinke izbila ispred svih i postala prva na planeti. Nađa je u mlađim kategorijama uglavnom bila među takmičarkama na 100 i 200 metara i nije imala zapaženije rezultate, pošto je na velikim takmičenjima uglavnom bila između 16. i 44. mesta.

Pre 11 godina se udala za Milana Boharevića i rodila dvoje dece, a onda su se otkrili problemi…

„Još dok sam bila dete, osim dečjih standardnih bolesti, nikada nisam imala nekih većih zdravstvenih problema. Od šeste godine života sam se bavila plivanjem i vodila zdrav život. Od šestog razreda osnovne, kada sam operisala krajnike, pa do trudnoće, moj zdravstveni karton je bio prazan. Hiljadu puta sam se zapitala da li je moguće da se ovako nešto desi osobi koja je živela zdravim, sportskim načinom života? Kao što i sami znate, ne postoje pravila u životu koja nam garantuju da ćemo biti živi i zdravi ako živimo zdravo. Ja sam teško podnela činjenicu da ću do kraja života morati da pijem lekove i da će postojati periodi u kojima ću morati da idem na biološke terapije i da ležim u bolnici“, rekla je Nađa pre nekoliko godina u svom pismu.

Nadja Higl, 2012. Foto: Starsport
Ispričala je i da je prvu trudnoću iznela savršeno, a da se u drugoj pojavio jedan neobičan problem. Gvožđe joj je bilo u padu.

Mislilo se da je to zbog hemoroida ili male razlike između dve trudnoće, pa su pravi simptoni bili zamaskirani stanjem u kom se nalazila. Borba sa nivoom gvožđa je vođena do početka osmog meseca dok se nije javilo jako probadanje u stomaku.

„Svi simptomi su ukazivali na pankreatit, što su kasnije analize i potvrdile. Verujte mi, nisam bila svesna u kojoj sam se opasnosti nalazila. Hitno su me prebacili na intenzivnu negu u Višegradskoj bolnici i pristupili svemu veoma ozbiljno“, pričala je Higl i onda opisala kako je izgledala teška svakodnevica.

„Tokom čitave trudnoće sam imala krvave stolice koje smo povezivali sa hemoroidima, međutim nije bilo tako. U toalet sam trčala 20, 30 puta dnevno, i za nedelju dana sam izgubila deset kilograma… Na kumin nagovor sam otišla na kolonoskopiju gde su, čim su malo zašli u crevo, videli o čemu se radi jer je ono bilo u katastrofalnom stanju. Dijagnostikovan mi je ulcerozni kolitis, bolest debelog creva. U prvi mah sam bila užasnuta što je to autoimuna bolest koja će me pratiti do kraja života. Počela sam sa terapijom, i nadala se poboljšanju, ali nakon nekog vremena sam opet pala jer nije bilo napretka“, kaže Higl.

Taj napredak je stigao u bolnici na Zvezdari, a motiv su bila deca. Nađa je kasnije, nakon što se povukla iz javnosti i za K1 pričala koliko njena bolest može da bude opasna.

„Kada je u akutnom stanju, ova bolest može da bude i smrtonosna, može da dođe do rupture creva i do sepse“, objasnila je nekadašnja plivačica koja se pre tri godine preselila u Sloveniju. A prve tri godine od otkrivanja bolesti su joj bile naročito teške.

„Gledala sam da se bavim sportom, živim zdravo, ali sam tada stvarno bila hodajući zombi, rezultati su mi bili užasni. Zadišem se od stola do stolice, bilo mi je jako teško da funkcionišem“, priča Higl i dodaje da ju je „plivanje naučilo kako da se bori i izađe kao pobednik“.

Upravo to je bila u Rimu 2009. godine mada je zanimljivo da se te situacije ni danas ne seća najbolje. Sve je ostalo negde u magli.

„I dalje se ne sećam ničega, ni kad sam se popela na postolje da primim medalju, ni kraja trke, ni balkona i dočeka u Beogradu. To mogu da proživim samo kroz snimke, jer sam bila potpuno šokirana“, kazala je Nađa Higl i u godinama nakon karijere se posvetila trenerskom poslu.

U Sloveniju je sa porodicom otišla zbog loših uslova u kojima je držala školu plivanja u Pančevu.