0
Kad otvorite zvaničnu stranicu Metaloplastike i pročitate natpis "nikad običan klub", ovaj opis stvarno dobija jedan neobičan obrt poslednjih dana i nedelja.
Jer, koji običan klub bi mogao da se podiči time što je nekada bio šampion Evrope i iznedrio je neke od najboljih svetskih sportista u svom „zanatu“, a onda došao dotle da ga povezuju sa švercom migranata?
PROČITAJTE JOŠ:
0
2
Potpuno je suludo i blago je reći neobično doći od priznanja šampiona Evrope do „titule“ šampiona kontroverze. A to je ovih dana priča o Metaloplastici, koju starije generacije pamte sa mnogo sete.
I sada se u Šapcu igra EHF Kup, bez problema se izlazi na kraj sa, recimo Crvenom zvezdom, a njihovi klinci su proletos bili prvaci države do 14 godina. To ne umanjuje ceo problem u širem kontekstu.
Osamdesete godine prošlog veka bile su zlatna vremena za rukomet sa ovih prostora, sport u kom su Hrvati nastavili da baštine tradiciju stvaranu u zajedničkoj državi.
Ta tradicija je Savom uzvodno otišla od Šapca preko granice, a već godinama je nema da se vrati ovde kod nas, pa da možemo da kažemo – to je to, očekujemo medalju na Evropskom prvenstvu. Ili ne daj bože na Svetskom.
Tim Metaloplastike je sa svojom školom i ekipom bio smatran „šabačkim vanzemaljcima“. A kako i ne bi kad su osamdesetih osvojili sedam prvenstava Jugoslavije, dvaput su bili prvaci Evrope, četiri Kupa SFRJ, a jednom su u evropskom finalu poraženi na penale (1984).
Veselin Vujović, Veselin Vuković, Mile Isaković, Jovica Cvetković, Zlatko Portner, Mirko Bašić, sve su to poznata rukometna imena koja su svojevremeno dominirala na terenu.
Mnogo od tog tima je bilo deo onog nacionalnog, pa je Metaloplastika bila i motor i pogonsko gorivo za zlatne medalje Jugoslavije na Olimpijskim igrama 1984. i Svetskom prvenstvu 1986.
To su bili rukometaši koji su znali gaze i po pravilima da bi ugodili sebi kafanom ili kartanjem, ali i momci kojima je aplaudirala puna dvorana u Madridu.
Kad dođe do terena, tu su isporučivali „sve na maksimum“. Atletiko i Magdenburg su „gaženi“ kao žvake u završnici trke ka tituli prvaka Evrope, dok je Jasmin Mrkonja pričao da je to „jedna od retkih ekipa koje se i dan danas mnogi sećaju sa istim žarom i simpatijama od Triglava do Đevđelije“.
Veselin Vujović je govorio da je reč o možda najjačem timu, dok je Mile Isaković govorio da je reč o „kolektivu punom alfa mužjaka željnih dokazivanja“.
Sve to dokazivanje nije se dešavalo samo na parketima dvorana širom Evrope, ali je u vreme procvata, danas zapostavljenog sporta, tim Metaloplastike bio kao tim rok zvezda.
O tome svedoči i da je dvorana bila puna tri sata pre dolaska, u tom trenutku novopečenih prvaka Evrope, a da je autoputem autobus pozdravljan sve vreme. A danas?
Rukomet je već dugo na marginama, imamo trenere i rukometaše koji se tim sportom bave iz ljubavi, ali od njega ne mogu da žive, pa rade još neki posao pored toga.
I tu onda, što bi naš narod rekao – nema ‘leba, samo što je teško bilo zamisliti da ga toliko nema, da se klub mangupa kojima nikad nije dovoljno razlike u pobedi nad najjačima, povezuje na bilo koji način sa trgovinom migrantima.
Svih 12 državljana Alžira koji su se predstavili kao članovi rukometnog kluba El’kseur i koji su u avgustu došli u Šabac da igraju prijateljski meč sa Metaloplastikom, nestali su iz hotela u kom su boravili.
Nikom nije bilo jasno u kom pravcu, o svemu je obaveštena policija koja ne odgovara na pitanja. Hanibal Kovač, novinar koji je o tome izvestio, rekao je da je sumnjivo što su nestali Alžirci dolazili u grupama od po četiri osobe.
Ništa manje čudno je što su dve grupe došle iz Katara, a treća preko Istanbula do Beograda. Na stranu što prosto nije praksa da članovi kluba dolaze odvojeno, nepojmljivo je da ih ima samo 12.
Osim toga, ako su članovi poluamaterskog kluba iz Alžira, pitanje je odakle novac za tako skupu avanturu kao što je put i za 12 osoba, a trebalo bi da ih bude više.
Svi oni koji su došli u Srbiju pod izgovorom da bi igrali rukomet, trenirali i učili od nekadašnjeg, dvostrukog šampiona Evrope iz 1985. i 1986. godine, sada su negde u magli.
Kovač sumnja da je neko dobio veliku sumu novca za ovaj potez, tim pre što za Srbiju treba viza, ali odatle put može da se nastavi lakše ka zapadu.
Direktor Metaloplastike Slaviša Stojinović potvrdio je da su Alžirci došli i nestali, ali tvrdi da klub na čijem je čelu nije radio ništa protivzakonito.
Bez obzira na to, klub je na stubu srama, a Metaloplastika nije obavestila Rukometni savez Srbije o dolasku Alžiraca, a Kovač kaže da je Stojinović slagao javnost jer je rekao da su „svi nadležni obavešteni“ i u prilog tome podneo odgovor iz RSS kojim se to potvrđuje.
„Moji advokati su u prostorijama Bezbednosno-informativne agencije (BIA) u Šapcu predali zahtev da mi se dodeli status uzbunjivača, jer se plašim za svoju bezbednost. Sumnjam da iza nestanka 12 državljana Alžira, koji su se predstavljali kao rukometaši, stoji neka organizovana kriminalna grupa koja može ugroziti i moju bezbednost. Ti ljudi su nestali a svi ćute“, rekao je Kovač za Novu.
Put Alžiraca nije plaćen preko računa, nego lično, nije došlo 18 najavljenih, nego 12 ljudi i ulog raste ako, kao što Kovač navodi, ti ljudi nisu krenuli ka zapadu Evrope trbuhom za kruhom, već ako su deo neke ekstremističke, ili terorističke organizacije.
Na sve to, u Upravnom odobru Metaloplastike je i nekadašnji šef Bezbednosno-informativne agencije za taj deo Srbije Branislav Đurković, koji je navodno smenjen nakon što se desio incident sa Alžircima.
Skoro tri meseca od nestanka tih ljudi, i dalje se ništa ne zna, a ako se ispostavi da je Metaloplastika poslužila kao paravan za mutne radnje ili nešto još gore, nema te Save i tih titula koje će moći da joj operu ime.
BONUS VIDEO: Rukometaši iz Alžira nestali sa priprema iz hotela u Šapcu: Sumnja se na međunarodnu trgovinu migrantima