Dramatična ispovest bivšeg srpskog reprezentativca, na protestu mu bio ugrožen život, detaljno opisao šta se desilo: "Strah je ogroman, odgovornost je na vlastima"

Najveći i najdivniji skup u istoriji Srbije, na kome su glavnu reč vodili studenti, ostaće večno upamćen, ali nekome su izgleda scene sa beogradskih ulica tog dana i te kako smetale.

Tokom odavanja počasti žrtvama u padu nadstrešnice u Novom Sadu, tog 15. marta u Beogradu upotrebljeno je "nešto", što je izazvalo paniku među okupljenim ljudima na ulici.

Samardžić je baš tada bio na ulici, a zbog upotrebe "nečega" što mnogi nazivaju zvučnim oružjem, našem bivšem reprezentativcu je pozlilo, a pejsmejker mu je spasio život. Gostujući u emisiji "Pokreni se" na TV Nova S, Marko Samardžić je otkrio detalje o svom zdravlju, ali je i detaljno opisao šta se dogodilo 15. marta.

„Dobro se osećam, to je najvažnije - 15. marta je bio jedan od najvećih skupova u Srbiji, gde je bila sjajna energija koju su organizovali naši studenti i oni na neki način bude Srbiju. Tako sam i ja kao većina Beograđana, krenuo sa Crvenog krsta da se priključim protestu i da se sa svojim prijateljima nađem. Probili smo se nekako", počinje priču Samardžić za "Pokreni se".

Opisao je šta se dalje dešavalo i kako je došlo do ružnih scena, za koje još nije utvrđena odgovornost.

„Odvojili smo se u dve grupe, jedan deo prijatelja otišao je ka Domu sindikata, nas nekoliko je otišlo ka Ulici kralja Milana. Popeli smo se u porodični stan mog prijatelja, bili smo oko sat-dva, bio nam je potreban odmor. Naša ideja je bila da kada krene tišina odemo dole i odamo poštu, kao i svaki put. Neki plan je bio posle toga da idemo lagano kućama. Moj neki plan je bio da se to završi. Sišli smo dole minut, dva pre tišine, stajali smo kod stepenica koje vode ka Ulici Narodnog fronta. Krenula je tišina i onda se desio taj momenat, ne znam posle koliko“.

Nije mu bilo lako, a u kritičnim trenucima nije ni bio svestan svega što se oko njega događa.

„Što se mog iskustva tiče, ja sam sa leve strane imao osećaj kao da je neko udario 20, 30 ljudi, kao da je poletelo... Posle sam shvatio da nije bilo tako. Osetio sam silu koja me je pogurala, posle svega toga imam traume. Našao sam se 70, 80 metara od mesta gde sam stajao. Sledeće čega se sećam, telefonom sam okrenuo suprugu, izgubio sam bio sliku posle incidenta, da li od šoka... Mislim da je bila specifična situacija na tom mestu. Ulica je ostala iznad nas, mnogo je bilo povika, da je bomba, da su uleteli kamionom, da pucaju na nas, ljudi su vrištali, neki su i padali... Nisam znao šta se dešava. Zavladala je velika panika. Niko nije ostao na ulici, mnogo ljudi se sjurilo“.

Zdravlje mu je bilo ugroženo.

„Nisam nijednom izgubio svest, ali nemam taj prostor od te milisekunde, sledeća moja slika je kako sam u Narodnog fronta i šetam ulicom. U milisekundi kreću abnormalni otkucaji srca. Onda su krenuli šokovi od defibrilatora, brzi otkucaji srca. Imam defibrilator, kao fudbaler Eriksen. Krenuli su da se ispaljuju ti šokovi zbog abnormalnih otkucaja srca, bilo je opasno visoko“.

Do protesta se osećao sjajno, bio je čak i na aktivnom odmoru, ali se onda sve promenilo zbog toga što se dogodilo tokom odavanja počasti žrtvama jedne od najvećih tragedija u srpskoj istoriji.

„Imao sam situaciju pre tri, četiri godine, ali nikada ovako. Ta aritmija je tada lako zaustavljena, nikada ovako nisam imao. Radio sam intervenciju i pre, ali sam se poslednjih godinu dana zaista dobro osećao. Paradoks je da sam sa odobrenjem lekara bio i na skijanju dve nedelje pre toga“.

Osetio je rad defibrilatora, ali njegova borba je bila i te kako mučna.

"Strah je ogroman, tu nema mnogo izbora. On krene da opaljuje šokove, to je kao da vas neko udara u grudi. Kažu da sam četiri šoka išao ulicom, ja sam tek na četvrtom seo dole. Ne mogu da se setim momenta, to je normalno, to su neke slike. Divni studenti su odigrali veliku ulogu, tri devojke i jedan mladić, ali to su veliki ljudi. Pomogli su mi, odneli su me do ulaza u Narodni front, gde su odmah strčali lekari. To se sećam da sam ležao na podu bolnice, bili su oko mene doktori i sledeće čega se sećam, idem u Hitnoj pomoć do Urgentnog centra."

Istakao je zahvalnost ljudima u Urgentnom centru, te da mu je tamo brzo stabilizovano stanje i vođena je adekvatna briga o njegovom zdravlju. Objasnio je i kako je tekao oporavak, odnosno kako su mu doktori pomogli.

Tek nakon nekoliko dana počinjao je da shvata kakvu podršku ima, dok neki ipak nisu smeli da se oglase ili makar da se udostoje privatno da mu pošalju poruku.

„Nisu mi dali da koristim telefon nekoliko dana. Pokazivali su mi šta je sve bilo na društvenim mrežama, dobio sam ogroman broj poruka podrške. To stvarno znači u borbi, neko ima osećaj, brine. Najveća podrška su porodica i najbliži prijatelji. Osećao sam tu podršku, i od studenata. Iz ove perspektive nije toliko ni bitno što neki nisu (pružili podršku). Recimo, malo mi je zaparalo uši, u stvari nije, jer se nije dogodilo, da mi Odbojkaški savez Srbije nije na svom sajtu ili u nekom smislu objavio: 'Marko budi dobro'. Svi klubovi jesu, a paradoks je da mi Crvena zvezda nije pružila podršku, tim u kojem sam proveo 15 godina, odrastao sam na Marakani, nisam dobio ni poruku ni saopštenje. Mnogo sam zahvalan OK Vojvodina, koji mi je odmah poslao poruku veliku podršku, iako sam tamo bio dve godine, a ovamo mnogo duže. Volim Novi Sad, hvala im na tome. Svako zna zašto je nešto uradio ili nije."

Objasnio je i zašto polaže nadu u studente, koji zaista menjaju Srbiju nabolje.

"Kao da su svi bili uspavani, ali su se onda pojavili mladi ljudi koji su spremni da sve podrede boljem društvu i sistemu. Mislim da su iskreni, uvek će imati moju podršku da na miran način ostvare svoje ciljeve, koji su legitimni. Ne traže kule i gradove, svi znamo njihove zahteve. Nikad nisam mislio da to može da se desi, da te neko pokrene u ovim godinama, oni imaju veliku snagu, koja može da promeni društvo i sistem. Mi smo ta generacija koja je živela devedesete pa sve naovamo. Mislim da oni mogu da izgrade bolje društvo, treba da istraju uz mirne metode", naglasio je Samaradžić.

Zbog napada ili kako god to nazvali na protestu 15. marta, mogla je da se desi velika tragedija.

"Za mene je stvar jasna - 15. marta u Beogradu se nešto dogodilo. Mislim da je bitno da se sazna, odgovornost je na vlastima ove zemlje. Dobro je za celu Srbiju da se otkrije šta se dogodilo. Verujem da će istina doći. Srbija je 15. marta imala sreće da se nije dogodila veća tragedija. Svi treba da izvuku pouke, to je veoma bitno za zemlju i nastavak dalje priče u ovoj Srbiji", zaključio je Samardžić.

Ceo intervju Samardžića pogledajte u emisiji "Pokreni se" na televiziji Nova S.