0
Sada se čini kao da je prošao dan, ili dva, a prošlo je 15, 16 godina od vremena kada smo u Srbiji zurili ka plavom ekranu i urlali na svoje televizore.
Jedni su 2008. psovali Majkla Felpsa ni krivog, ni dužnog i Omegu, drugi su 2009. slavili veliki uspeh i nazdravljali svetskom zlatu, a svi smo tih godina verovali da u bazenu imamo novu klicu sportskih uspeha.
PROČITAJTE JOŠ:
Tu klicu su posadili Milorad Čavić i Nađa Higl. I dok za Miloradovim zlatom na Olimpijskim igrama u Pekingu još uvek pomalo žalimo i gledamo taj turnir sa nekom setom, Nađa Higl se zanavek zlatnim slovom upisala u istoriju našeg sporta.
Nađa je na Svetskom prvenstvu u Rimu 2009. postala svetska senzacija. Devojka iz Pančeva je preko plivačkog kluba Tamiš došla do neslućenih visina 31. jula 2009. godine.
Sa bratom i trenerom Sebastijanom je lepa riđokosa 22-godišnjakinja u Rimu zadivila celu naciju. Ona je u trci na 200 metara prsno za dva minuta 21 sekundu i 62 stotinke izbila ispred svih i postala prva na planeti.
Nađa je u mlađim kategorijama uglavnom bila među takmičarkama na 100 i 200 metara i nije imala zapaženije rezultate, pošto je na velikim takmičenjima uglavnom bila između 16. i 44. mesta.
U Pekingu je na Olimpijskim igrama bila 33. i 43. u dve discipline i tada je na 200 metara plivala 2:32.78, a samo godinu kasnije je bila za 11 sekundi brža!
Ta 2009. joj je bila i najbolja godina karijere jer je tada uzela dva srebra na Univerzijadi, dok je u malom bazenu u Istanbulu na 200 metara sa 2:17.52 bila druga u Evropi.
I u dolazećim godinama je imala šesto mesto na svetu u Šangaju, šesto u Debrecinu na Evropskom, a na Olimpijskim igrama u Londonu je bila 25, a onda je „nestala“.
Ni danas ne zna mnogo ljudi, a ni sama Nađa dugo nije znala, da ima retku bolest, ulcerozni kolitis.
Reč je o zapaljenskoj bolesti unutrašnjosti debelog creva i karakteriše je pojava krvi u stolici, slično kao kada osoba ima hemoroide.
Iza sebe je u tim najboljim godinama ostavila nacionalne rekorde na 50, 100 i 200 metara prsno i na 400 metara mešovito, uz nekadašnji evropski rekord na 200 metara.
Pre 11 godina se udala za Milana Boharevića i rodila dvoje dece, a onda su se otkrili problemi…
„Još dok sam bila dete, osim dečjih standardnih bolesti, nikada nisam imala nekih većih zdravstvenih problema. Od šeste godine života sam se bavila plivanjem i vodila zdrav život. Od šestog razreda osnovne, kada sam operisala krajnike, pa do trudnoće, moj zdravstveni karton je bio prazan. Hiljadu puta sam se zapitala da li je moguće da se ovako nešto desi osobi koja je živela zdravim, sportskim načinom života? Kao što i sami znate, ne postoje pravila u životu koja nam garantuju da ćemo biti živi i zdravi ako živimo zdravo. Ja sam teško podnela činjenicu da ću do kraja života morati da pijem lekove i da će postojati periodi u kojima ću morati da idem na biološke terapije i da ležim u bolnici“, rekla je Nađa pre nekoliko godina u svom pismu.
Ispričala je i da je prvu trudnoću iznela savršeno, a da se u drugoj pojavio jedan neobičan problem. Gvožđe joj je bilo u padu.
Mislilo se da je to zbog hemoroida ili male razlike između dve trudnoće, pa su pravi simptoni bili zamaskirani stanjem u kom se nalazila. Borba sa nivoom gvožđa je vođena do početka osmog meseca dok se nije javilo jako probadanje u stomaku.
„Svi simptomi su ukazivali na pankreatit, što su kasnije analize i potvrdile. Verujte mi, nisam bila svesna u kojoj sam se opasnosti nalazila. Hitno su me prebacili na intenzivnu negu u Višegradskoj bolnici i pristupili svemu veoma ozbiljno“, pričala je Higl i onda opisala kako je izgledala teška svakodnevica.
„Tokom čitave trudnoće sam imala krvave stolice koje smo povezivali sa hemoroidima, međutim nije bilo tako. U toalet sam trčala 20, 30 puta dnevno, i za nedelju dana sam izgubila deset kilograma… Na kumin nagovor sam otišla na kolonoskopiju gde su, čim su malo zašli u crevo, videli o čemu se radi jer je ono bilo u katastrofalnom stanju. Dijagnostikovan mi je ulcerozni kolitis, bolest debelog creva. U prvi mah sam bila užasnuta što je to autoimuna bolest koja će me pratiti do kraja života. Počela sam sa terapijom, i nadala se poboljšanju, ali nakon nekog vremena sam opet pala jer nije bilo napretka“, kaže Higl.
Taj napredak je stigao u bolnici na Zvezdari, a motiv su bila deca. Nađa je kasnije, nakon što se povukla iz javnosti i za K1 pričala koliko njena bolest može da bude opasna.
„Kada je u akutnom stanju, ova bolest može da bude i smrtonosna, može da dođe do rupture creva i do sepse“, objasnila je nekadašnja plivačica koja se pre tri godine preselila u Sloveniju. A prve tri godine od otkrivanja bolesti su joj bile naročito teške.
„Gledala sam da se bavim sportom, živim zdravo, ali sam tada stvarno bila hodajući zombi, rezultati su mi bili užasni. Zadišem se od stola do stolice, bilo mi je jako teško da funkcionišem“, priča Higl i dodaje da ju je „plivanje naučilo kako da se bori i izađe kao pobednik“.
Upravo to je bila u Rimu 2009. godine mada je zanimljivo da se te situacije ni danas ne seća najbolje. Sve je ostalo negde u magli.
„I dalje se ne sećam ničega, ni kad sam se popela na postolje da primim medalju, ni kraja trke, ni balkona i dočeka u Beogradu. To mogu da proživim samo kroz snimke, jer sam bila potpuno šokirana“, kazala je Nađa Higl i u godinama nakon karijere se posvetila trenerskom poslu.
U Sloveniju je sa porodicom otišla zbog loših uslova u kojima je držala školu plivanja u Pančevu.
BONUS VIDEO: Ismail Barlov Prvak Evrope u paraplivanju
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare