0
Velika sportska priča u Pančevu.
Na ušću Tamiša u Dunav, u Pančevu su rasle eneracije zaljubljenika u rukomet. Grad koji je bio jedna od perjanica trofejnog srpskog sporta rukometu je podario Dinamo i pregršt zvezda. Međutim, klub je u jednom trenutku kao i kompletan srpski rukomet potonuo i bio na ivici egzistencije.
Kada je delovalo da je kraj i da će se Dinamo ugasiti, rođeni Pančevci i legende ovog sporta, braća Radanović su svoju ljubav prema Dinamu stavili u pogon i probudili klub iz kome u kojoj je predugo bio.
PROČITAJTE JOŠ
Dinamo je danas ozbiljan superligaš koji ima visoke evropske ambicije i želju da se bori za trofeje. Sada je rukometni klub Dinamo mesto gde se susreću tri generacije zaljubljenika u rukomet i onih koji su na neki način bili deo istorije kluba ili je tek grade.
Stojan Radanović je odrastao u Pančevi, a kasnije postao i najtrofejniji rukometaš u istoriji Partizana i za Nova.rs priča o tome kako su on i njegov brat spasili Dinamo od potpune propasti.
„Pokrenuli smo priču sa mrtve tačke 2012. godine kada smo se rukometno penzonisali i vratili u rodni grad, moj brat Branko Radanović i ja. Mi smo bili u Partizanu nekih šest, sedam godina, igrali dva puta Ligu šampiona, osvajali trofeje i prva mesta. Bio sam kapiten Partizana i najtrofejniji sam igrač u 70 godina dugoj istoriji kluba. Kada sam se oženio i dobio decu i prestao sa rukometom u 33. godini, vratio sam se u Pančevo. Osećali smo obavezu prema klubu u kojem smo odrasli, da vratimo nešto Dinamu koji je u tom momentu bio drugoligaš. U tom trenutku je postojala amplituda, gde Dinamo blizu da ispadne u treću ligu, što bi bio najlošiji plasman kluba u poslednjih 70 godina“, počinje priču prvi čovek Dinama.
Oporavak je zahtevao da u jednom trenutku braća Radanović i zaigraju i izguraju čitavu sezonu.
„Mi smo se prihvatili posla i reorganizovali ekipu, tim, ljude u klubu i počeli da radimo. Čak smo odigrali jednu godinu zajedno brat i ja i doneli trofej Kupa Vojvodine u Pančevo. Tad smo napravili ekipu i animirali grad da krene da pomaže rukometu. Pančevo u poslednjih sedam, osam godina sve više pomaže i prepoznaje taj neki rad i trud koji mi ulažemo u klub“.
Da želja da se Dinamo vrati na staze uspeha nije tek prazna priča, prepoznala su i ozbiljna rukometna imena koja su svoje karijere nastavila u Dinamu, a neki preselili i čitave porodice u Pančevo.
„U međuvremenu je i naša kompanija koju smo osnovali, počela da pomaže klub i finansijski dotira sredstva, da bi klub bio stabilan superligaš i da bi dovodili te neke mlade igrače koji su juniorski reprezentativci. Doveli smo i nekoliko reprezentativaca koji imaju nacionalno priznanje i nacionalnu penziju. U jednom trenutku su to bili Nenad Vučković, Miša Kostadinović koji i dalje igra u klubu. To je momak koji je igrao sa mnom u Partizanu kao dečak, jer je tada imao 18 godina kada je došao u klub, pa je od nas tu učio te neke odnose. Rodom je iz Bora, ali se u Pančevu stabilizovao, imao je inostranu karijeru i došao je sa porodicom. On će da ostane u Pančevu da živi, žena mu se tu zaposlila, deca tu idu u školu“.
Primer igrača koji je postao reperezentativac Srbije pokazuje da je u pitanju jedna zdrava i ozbiljna priča, što je kako ističu u Dinamu samo početak stvaranja igrača za reprezentaciju.
„Pravimo tu neku sportsku ekipu i ti momci koji su pravi sportisti da budu ovde u klubu i da se radi sa njima. U međuvremenu smo doveli Danila Radovića koji je iz Bačke Palanke i koji je igrao u Hrvatskoj u Spačvi. Mi so njega vratili u klub i on je za godinu dana rada postao reprezentativac Srbije. Ovde je nki cilj da radimo sa talentovanim momcima. U međuvremenu smo napravili školu rukometa koja je bila ugašena 2012. godine i koja trenutno broji 170 dece i bavimo se samo muškim rukometom, jer je ženski klub Dinamo 2013. godine ugašen“, objašnjava Radanović.
Stojan Radanović je zajedno sa bratom odlučio da investira i soptveni novac u klub iako ne može da ostvari neki profit. Ipak, presudan faktor nije novac i želja za zradom.
„To je samo ljubav prema rukometu i sportu. Rukomet nije kao fudbal i košarka koji su profitabilni gde su ozbiljne cifre u igri i gde je ozbiljan marketing, gde ljudi mogu da žive od toga. Tu sponzori imaju ozbiljan interes jer se ti sportovi prate. Rukomet je sport koji bi ja okarakterisao kao kulturu ponašanja. Rukomet je sport koji mogu da igraju svi – mršavi, debeli, brzi, spori, jaki, slabi. Za svaku osobu ima mesta u ovom sportu.“
Ključ čitave priče leži u tradiciji koju Pančevo kao rukometni centar ima iza sebe.
„Pančevo je grad rukometa. Sve osobe su prošle kroz ovaj sport. Sve generacije su prošle kroz rukomet. Ili su ga igrali ili im je neki kompija, brat, sestr, kum bio u rukometu. Pančevo je rukometni grad i ima rukometnu tradiciju. Nemamo finasijski interes jer u rukometu igrači ne mogu da se prodaju za ne znam kakve cifre. Ako i bude neko obeštećenje, to je da se pokriju pripreme. Meni i bratu su deca u rukometu tako da je to ljubav, kultura ponašanja.“
Vrhunski sport bez ambicija teško da može da postoji. Nakon što su prevazišli egzistencijalna pitanja, u Dinamu su krenuli da rastu apetiti. Sada je to stabilan klub u vrhu srpskog rukometa i sledeća stanica su trofeji.
!Nije nerealno da razmišljamo o trofejima. Mi neke ciljeve pravimo na tri-četiri godine da vidimo gde ćemo da stignemo. Dinamo je ove godine postavio ciljeve da uzme bar jedan trofej i još uvek smo konkurentni u prvenstvu za titulu i u trci smo za Kup. Dinamo je godinama u nazad u završnici Kupa, budemo u prvenstvu drugi, treći, četvrti… Dinamo se sledeće godine priprema da napadne titulu i hoće da donese trofej posle 1957. kada je poslednji put podignut neki pehar. Tako da mi imamo strategiju da sledeće sezone osvojimo titulu i da probamo da igramo Evropu. Imamo i lepu podršku grada i privrednika koji polako hoće da se uključuju pošto vide kako vodimo klub. To je jedan specifičan kolektiv ovde u Pančevu gde su svi ljudi vezani za rukomet.“
Kada govorimo o vrhunskom rukometu u Evropi, on je mahom smešten u manjim sredinama. Jedan od uspešnih primera je nemački Kil. I u Srbiji je rukomet tradicionalno sport manjih sredina.
„Ja sam za dve godine u Zvezdi osvojio dve titule, bio sam sedam godina u rukometnim klubu Partizan. Ti klubovi imaju podršku države jer imaju podršku velikog broja navijača kad se uključe, ali se vrlo retko navijači uključe u rukome osim kad se igra Evropa. Ali ti klubovi nemaju podršku grada kao što ima košarka. i fudbal. Rukomet jeste sport malih sredina kao što su Crvenka, Zrenjanin, Šabac, Leskovac, Pančevo, Aranđelovac. U tim sredinama rukomet može da živi i može da funkcioniše. U velikim sredinama imamo Vojvodinu koja je prvak osam godinama za redom, ali to je zato što imaju podršku Srbijagasa i imaju četiri puta veći budžet od bilo kog kluba pa se opet borimo sa njima. Ali to je klub koji nije hteo nijedne godine da igra Ligu šampiona zbog povećanih troškova i nije uradio ništa za srpski rukomet“, objašnjava Radanović.
Upravo je opta dobrobit rukomet ako sporta u interesu Dinama.
„Mi u klubu imamo želju da se ne bavimo samo Dinamom, nego i srpskim rukometom i da dovedemo u Pančevo ekipe kao što smo kada smo igrali SEHA ligu ekipu kao što je Vardar koji je bio prvak Evrope. Pančevo ima tu publiku i u tim momentima je hala bila prepuna i tražila se karta više“
Da bi se prešlo na sledeći nivo potrebna je i podrška države. Radanović ističe da je sa te strane zadovoljan tretmanom koji ima Dinamo, ali navodi primer kroz paralelu sa košarkom koliko je potrebno za uspeh u rukometu.
„Rukomet je sport gde država mora da se ukluči i pruži podršku. Mi smo poslednje dve godine dobijali tu podršku i dobili smo sredstva koja nisu beznačajna. To mnogo znači rukometu jer smo dobili sredstva koja smo ulagali u mlađe kategorije. Rukomet je dosta jeftiniji sport u odnosu na košarku i fudbal. Ako vidimo da košarka ima podršku države koja dobija osam do deset miliona da bi napravila ekipu da igra Evroligu ili ABA ligu, rukomet sa nekih 4-5 miliona evra može da bude ozbiljan šraf u Ligi šampiona. Klubovi koji osvajaju Ligu šampiona imaju budžete od osam do deset miliona evra. Sa nekom ozbiljnijom podrškom, klubovi kao što je Dinamo koji imaju ozbiljniju bazu mogu da naprave ozbiljan iskorak srpsokg sporta i da dovedemo ozbiljne klubove“.
Da u srpskom rukometu duvaju neki novi vetorvi potvrđuje i rad Rukometnog saveza.
„Mirjana Delić koja je predsednica saveza od prošle godine je napravile neke promene koja još radi na tome da omoguži što bolje uslove igračima. Počela su reprezentativna okupljanja koja su češća i što se tiče seniora i mlađih selekcija. Sve je to bilo dosta zapostavljeno za vreme Bože Đurkovića koji je uradio katastrofalne stvari po srpski rukomet. Stvari idu na bolje. I rukometni klub Dinamo i ja kao pojedinac imamo poverenje u savez. Ona je iskrena i čista osoba koja je igrala ozbiljan rukomet i koja je žena koja zna šta treba srpskom rukometu“, kaže za kraj razgovora za naš portal Stojan Radanović.
BONUS VIDEO Dragan Škrbić o klupskom rukometu u Srbiji
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
