Kako se organizuje jedno od najopasnijih takmičenja na svetu: Podaci se čuvaju kao državna tajna, takmičari ne smeju da znaju detalje

Čim se prašina sa automobila i motocikala relija Dakar slegla u pustinji prošle godine, njegov direktor, Francuz David Kastera je u svom kompjuteru počeo da slaže satelitske mape trase sledećeg takmičenja što je bio početak mukotrpnog rada.

Po povratku sa prethodnog Dakara, Kastera je proveo februar i mart satima razmatrajući satelitske mape Google Earth. Praktično lutajući sušnim prostranstvom saudijske pustinje, on prati tragove gusenica ili guma vozila 4x4 u pesku što mu ukazuje na mogućnost da vozila mogu da prolaze tuda.

"Provodim večeri, noći, tražeći, pišući, da bih pokušao da ro sastavim što pre", rekao je on u intervjuu za AFP u karavanu na početnom bivaku u Biši, u jugozapadnoj Saudijskoj Arabiji.

Sa iskustvom bivšeg vozača Dakara, taj pedesetogodišnjak s prosedom bradom s neba uočava terene pogodne za tehničke veštine i one koji daju slobodu brzini, usponima i spuštanjima, traži prave doze kamenja. Metar po metar, on sastavlja prolog i dvanaest etapa nove trase.

"To je balans kilometraže, dina, peska koji osigurava da se težina staze grubo rasporedi kako treba, da postoji mogućnost za sport od početka do kraja, da posle pričamo priče", opisao je on.

"Moramo da nađemo način da razbijemo monoton ritam. Često tražimo planine jer je tu trasa vijugava (...) Ne možeš da pređeš 500 kilometara punom brzinom, to nema smisla, a i nema nikakvog interesa", rekao je Kastera.

Kada saudijske vlasti potvrde ukupnu rutu i ​​gradove za zaustavljanje, tim na proleće kreće u pustinju. Tokom tri petnaestodnevna putovanja od aprila do juna, mali konvoj od dva kamiona 4x4 i jednog logističkog kreće rutom zamišljenom iz Pariza za 800 takmičara budućeg Dakara.

"I onda na terenu shvatimo da li to zaista ima bilo kakav smisao jer ponekad pomislimo da će negde biti lepo, ali staza je previše pokvarena ili nema mnogo sportskog interesovanja", kaže Pjer Lenfan, sportski koordinator Dakara, koji nadgleda ta istražna putovanja budućom trasom.

Kroz razgovore direktora i tima na licu mesta ruta se usavršava i poprima skoro konačan oblik. Tada gigantska logistička mašinerija organizatora ASO počinje da ulazi u igru.

Projekat se ponovo šalje u Saudijsku Arabiju gde ga razne uprave - unutrašnja bezbednost, energetika, životna sredina, kultura, ispituju projekat.

U septembru povratak u pustinju. Tamo se ponovo šalje karavan da na tri uzastopna putovanja napiše "putnu knjigu" - veoma precizan navigacioni vodič koji će koristiti takmičari tokom trke.

"Tempo je tada mnogo sporiji, to je u proseku 15 km/h, a 20 kada stvari idu veoma dobro, jer smo u procesu stvaranja svih okvira u knjizi puta", kaže Lenfan.

Čuvana kao državna tajna, ta knjiga se budućim učesnicima daje tek kada stignu na start, mada ugrubo znaju trasu kojom će voziti.

BONUS VIDEO