Vujošević emotivno o smrti prijatelja iz Zvezde

Vest o smrti Gorana Bjelice je potresla mnoge koji su sa njim drugovali ili sarađivali. Vujoševića smo pozvali kako bismo i mlađima približili lik i delo čoveka koga mnogi u Teniskom klubu Crvena zvezda smatrali legendom.Ali pre svega, pitali smo ga kako se u Rumuniji i Klužu bori sa pandemijom koronavirusa, pošasti koja je odnela i Bjelicu."Radim ono što čovek može, nosim masku, perem ruke, sve to, ali to je kao da gaziš po minskom polju. Uzimam za imunitet neke stvari i tako", počeo je Vujošević priču za portal Nova.rs.

Da mu je Bjelica bio poseban, vidi se po seti sa kojom Duško govori o čoveku kog je poznavao više od četrdeset godina. Zato je pobliže mogao da nam opiše i neke od njegovih osobina."Svaki čovek je poseban, a Goran je bio duplo! Jako mi je teško da kažem to 'bio', skoro da još ne verujem. Znamo se ceo život, tako kad smo imali po petnaestak godina, on je trenirao u Crvenoj zvezdi, ja u Partizanu. I zajedno sa Radetom Vukosavljevićem smo se upoznali i družili. Bio je čovek krajnosti, do kraja zaljubljen u košarku. Ko su njemu prijatelji, ti su... do kraja je odan. Jakog karaktera, snažnog temperamenta i sa posebnim smislom za humor", počinje čuveni trener priču o svom prijatelju.

Bjelicu je sudbina odvela iz košarke, igre pod obručima, na drugu stranu. Našao se u "belom sportu" i radio je kao funkcioner u Teniskom klubu Crvena zvezda."Voleo je sport, živeo je sport. Košarku, pa tenis, ali opet košarku kroz sinovce, pratio ih je. Jednog u košarci, drugog u tenisu. Pratio je i voleo sve mlade igrače u Beogradu, navijao je za njih. Znao je na jedan karakterističan način da definiše neke ljude i situacija sa malo reči, neverovatno tačnih i drukčijih od bilo koga drugog", nastavio je Vujošević priču za naš portal.Njih nisu godinama delila ni poslovna usmerenja budući da je Duško najveće uspehe ostvarivao pod grbom crno-belih, a Bjelica je ostao uz crveno-bele.Vujošević nam otkriva i da se Bjelica bojao koronavirusa, znajući da spada u rizičnu grupu ljudi."Od kad je dobio koronu, od koje se inače jako plašio... stalno sam bio sa Stevanom Karadžićem u kontaktu, a on je moj i Goranov prijatelj i čuo se sa njim svakog dana. Eto, zakačio je i mislili smo opet da će to nekako da prođe. Ali, došlo je do bolnice, došlo je do maske, male, velike, pa respiratora i to već kad dođe do respiratora, svi znamo da je to klackalica. Nalazili smo načina da dobijamo informacije iz bolnice. Svako nekim svojim putem. Sad ga nema.

"Taj dan, moj doktor iz Partizana doktor Zlatko Kalaba poslao je poruku, bio sam na dijalizi. Kaže 'videćemo, nije dobro, sinoć oko četiri smo ga reanimirali'. Bogami, bilo je jasno, on je u 13 i 45 preminuo. Taj dan mi je jedan od najgorih u životu. Prosto, navirala su sećanja situacija iz sporta, situacija sa njegovim posebnim smislom za šalu, nepredvidljivošću i potpunoj odanosti onome i onim stvarima koje voli. Spavaj mirno, majstore", kaže Vujošević.Kao momčić, Novu godinu je Goran dočekivao na košu na Karaburmi, u vreme kada je još bio dominantan u svom uzrastu jer je fizički sazreo pre ostalih.Međutim, upravo to što je ranije sazreo, kasnije ga je limitiralo za Zvezdu i Partizan, ali mu nije oduzelo harizmu.

Vujošević se setio jedne posebne scene koja svedoči o neposrednosti i duhu po kom će Bjelicu uvek pamtiti."Imamo mi jednog zajedničkog druga koji je u San Antoniju, Radovan, Lule i on je svojevremeno bio prvotimac Radničkog sa Crvenog krsta. I pre jedno dve godine, pošto on, osim kad je korona gleda da jedan deo godine provede u Beogradu. Imajući neke zajedničke drugove, našli su se tamo u nekoj kafani kod Pionira. I sad pojavljuje se čovek, ide kao reprezentativac Ražnjatović, bivši kapiten Radničkog, koga su oni zvali Deda. Ovaj je isto kao Ražnjatovića, liči, ali ne njega pre jedno 30 godina. A Goran, onako kako ga je Bog dao, namiriše šansu i vikne 'Ražanj!'".

"Ovaj čovek prolazi i ne okreće se. Pošto ga ovi konobari tamo znaju, jedan vikne 'Dragane', okrenu se ovaj i Lule vidi čovek isti Ražnjatović od pre tri decenije. Preskoči Goran ogradu, baci se u naručje čoveku i viče 'Deda, Deda, gde si Deda'. Izljubi čoveka, ovaj gleda i prvi put ga vidi, dade mu vizit kartu, kaže 'navratite u moju kancelariju'. Ma svašta je bilo sa njim, neverovatan čovek. Teško je pomiriti se s time da to više neće biti svakog dana", konstatovao je Vujošević.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram