Čak 12 maratona za 12 dana – pogledajte priču o humanom podvigu Borisa Gujaničića

Mladi šampion istrčao 460 kilometara od Smedereva do Ostroga, Fondacija Mozzart donirala 460.000 dinara za lečenje Matije Zotovića i Anđele Petrović.

„Pre 11 godina ostao sam bez levog plućnog krila, imao sam cistu i odstranjen mi je drugi i treći režanj levog plućnog krila. Ovo su izuzetno veliki napori za mene, jer dišem sa oko 70 odsto kapaciteta. Ali sve je moguće kad je volja čelična i kada imate disciplinu. Ne smatram to hendikepom, već nagradom od Boga.”

Ovim rečima Boris Gujaničić počinje priču o humanom podvigu – čak 12 dana zaredom trčao je maratone kako bi na Ostrogu ostvario plemeniti cilj i pomogao mladim sugrađanima Matiji Zotović i Anđeli Petrović! Šampion humanosti je 1. maja krenuo iz rodnog Smedereva na put dug 460 kilometara, a na dan Svetog Vasilija Ostroškog stigao je do manastira. Fondacija Mozzart je za svaki pređeni kilometar izdvajala 1.000 dinara i donirala 460.000 dinara za lečenje mališana.

Stotine Smederevaca je sa centralnog gradskog trga ispratilo hrabrog maratonca na dvanaestodnevni put. Porodica, prijatelji, saborci u ovom humanom podvigu ovacijama su pozdravili Gujaničića, koji je svoju plemenitu rutu trasirao preko Mladenovca, Aranđelovca, Gornjeg Milanovca, Ovčar banje, Užica, Zlatibora, Nove Varoši, Pljevlja, Đurđevića Tare…

„Kada sam krenuo u poduhvat 1. maja, to je bilo veoma emotivno za mene. Nisam očekivao da će biti toliko ljudi. Na startu su se čula crkvena zvona i prošla me je jeza. Imao sam dosta teških momenata, 20 i nešto kilometara suvog uspona na putu Užice – Zlatibor. Jedan dan je bio plan da pređem 47, a prešao sam više od 60 kilometara. I jedna anegdota – upao sam u živo blato. Pokušao sam da skratim put, ali Bog nije dozvolio i zahvalan sam mu na tome. Iako mi je to jako otežalo trku jer su mi patike bile blatnjave i mokre.“

Boris se čak u jednom momentu izgubio, ostao bez vode, telefon mu se pokvario, ali je uspeo da se izbori sa svim izazovima i pronađe put do manastira.

„Poslednji dan kao da sam trčao po oblacima, kao da uopšte nisam trčao iz svog tela. Kada sam stigao do donjeg manastira, odluka je bila da do gornjeg krenem bos. Taj put i taj bol ću ceo život pamtiti i prepričavati. Ideš bos, trčiš i osećaš da ti se na stopalima prave hematomi. Bukvalno sam plakao i molio sam se da stignem. Zahvalan sam Bogu jer kao što se zna, uspeo sam. Bog me je vodio tokom celog puta, pogotovo tokom završna tri kilometra.“

Želja da pomogne trinaestogodišnjoj Anđeli, koja ima retku bolest izazvanu mutacijom CDKL5 gena, kao i trogodišnjem Matiji, kome su od rođenja dijagnostikovane brojne anomalije, gurala ga je do samog cilja na Ostrogu.

„Fondacija Mozzart je otkupila svaki moj kilometar i najviše je donirala od svih, obezbedila mi je opremu. Jako mi je značila podrška cele ekipe“, zaključio je Gujaničić, koji već planira da trči i do Hilandara.