Neverovatno vlažan vazduh može da se pipne: Manila je lud grad za koji je špic na Gazeli smešan VIDEO

Odakle početi, šta reći, kako opisati drugi kraj sveta. Sve je potpuno drugačije, onako kako nismo navikli. Od vazduha, preko komunikacije, do mešavine grandioznosti i siromaštva.Naplašili su nas vazduhom dosta i jeste mnogo čudno, ne i nepodnošljivo - za sada. Kao kada je najveća ili najgora sparina u Srbiji, e tako je i ovde, plus deluje kao da ima miris. Oseća se nešto u vazduhu, da ne ulazimo baš u detalje, ali je konstantno.Vazduh je težak, stalno vlažan, što bi naši stari znali da kažu - leglo nebo. Imate osećaj da možete i da ga pipnete, pored toga što se oseća.To je za sada najveći neprijatelj Srba ovde, pogotovo što se sa takve sparine uđe u "debelo" klimatizovane prostorije u kojima je temperatura ne viša od 15 stepeni.Verovatno ništa na šta se nećemo navići, samo je jak početni šok...Zato smo u startu uspeli da rešimo neke prepreke koje su na Evrobasketu umele da budu nepremostive. Za samo nekoliko minuta rešili smo kupovinu kartice za internet, adapter za struju i zamenili novac u filipinske pezose, zvaničnu valutu.E sad, to što su štekeri za struju prilagođeni i evropskim potrebama, na prvi pogled možda nama ne tako vidljivo, to je već naš problem.

Komunikacija je takođe posebna. Filipinci su toliko srdačni, prijatni i ljubazni da nekad može da vam bude i neprijatno. Kao da se tragovi kolonizacije i dalje u nekoj meri osećaju... Oni se zahvale vama kada nešto urade, a "thank you, sir" možete da čujete na svakom ćošku.Bar su gostoljubivi za razliku od Evrobasketa, gde smo se svi redom osećali toliko nepoželjno, pogotovo u Berlinu. I policija je svuda, doslovno svuda, na svakom ćošku. Ispred svake banke nepogrešivo, a oko hale "Araneta" i tržnog centra gde smo proveli najveći deo uvodnog dana ima ih više od deset. S jedne strane dobro je što je prisutno obezbeđenje u tolikoj meri, s druge strane onda zabrine malo što ih je baš toliko.I od prve noći nam je više nego jasno da ovaj grad zaista nikad ne spava. Bilo da je ponoć, dva sata ili pet ujutru. Saobraćajni špic traje ceo dan, gužve na Gazeli ili Brankovom mostu su med i mleko za ono što se vidi na ulicama Manile. Dešava se da dva sata možete da putujete i da ne stignete gde ste želeli, iako treba da pređete 15-20 kilometara.

Gužve su baš nesnosne, verujte da ništa slično ne postoji kod nas... Motori svih vrsta su toliko zastupljeni da se manje ide peške, a institucija semafora je nepoznata. Postoje na određenim raskrsnicama, ako baš imate sreće, inače su tu neumorni saobraćajci, ispod suncobrana, naravno.Slalom kroz motore, rikše, užurbane pešake i moćni "Džipni" je stil koji smo ubrzano savladali. Što kaže kolega Petar, koliko želim da se provozam "Džipnijem", toliko me je i strah, jer stanice ne postoje, izlazi se i ulazi skoro u pokretu, jer semafora kao što smo rekli - nema.

Ni noću nema mira, prosto sirene Hitne pomoći i policije su kao "dobar dan". Na to se i naviknete brzo, ali munje tako jake i intenzivne nikad u životu takve nisam video. Seva na sve strane, svetlela je soba kao za vreme najboljih žurki na letovanjima u Sunčevom bregu.Takvo stanje redovno bilo je do pet ujutru, red sirena, red munja, red saobraćajnog ludila, i ubrzo je počelo da sviće, a onda sve ispočetka jer kraja nema.Zato kad kažemo da je sve mnogo drugačije od svega do sada viđenog ima pun smisao.BONUS VIDEO Marko Gudurić: Pešić je old skul, ne odustaje, ali to mu je donelo rezultate