0
... odmah posle Srbije
Ne mogu protiv svojih, pa sve i da odemo u sastavu koji bi se pre borio za pečeno prase i gajbu piva na turniru u Ražnju, nego za pehar Mundobasketa.
PROČITAJTE JOŠ:
Teško mi je da poverujem da je za jedva tri nedelje novo Svetsko prvenstvo u košarci i da nećemo znati šta pre da gledamo, dok šaltamo kanale kao da su profili na Tinderu.
Te tamo Novak u Njujorku, te onamo odbojka, te ovde basket… Potpuni haos. Ipak, pošto mi volimo da zovemo sebe zemljom košarke, negde je logično da nam ona malo više bude u fokusu.
Novakovi turniri su svake kalendarske godine, odbojka se igra češće od igre pod obručima, a košarka i svetska prvenstva su tek na svake četiri, pa oni kojima su tenis i odbojka na prvom mestu – ne zamerite nama ostalima.
Po nekom nepisanom pravilu Srbija neće otići na prvenstvo i okršaj sa Portorikom, Kinom i Južnim Sudanom u najjačem sastavu i na to smo već navikli.
Svidelo nam se, ili ne, povrede i otkazi su postali sastavni deo naše košarke i ovog puta su Svetislava Pešića „odjavili“ Nikola Jokić i Vasa Micić, a vraća se Bogdan Bogdanović.
S jedne strane Bogdan je u pravu što kaže da Jokićev postupak „može da razume kao košarkaš, ali da istovremeno razume i one koji taj gest ne razumeju“.
„Da li je krivica u igračima, sistemu, ne znam. Možda FIBA treba da plaća igrače, možda bi tako dolazili… Ne znam, tu ima milion razloga drugih. Jokić nije tu sa nama i to je to“, konstatovao je naš novi kapiten.
Naravno, svako ko radi neki posao za novac, namerava da podmiri svoju porodicu, tako je i kod arbajta na građevini, ili ćatanja u nekoj opštinskoj zgradi, tako je i u profesionalnom sportu. A kad već kao sportista neko ne može da joj se posveti veći deo godine, onda hoće da izvuče maksimum iz onog vremena koje mu je dato kao slobodno.
S druge strane, kad kao profesionalni košarkaš zarađujete milione, da li biste se u toj ulozi prihvatili rizika da odete i izvrnete nogu u reprezentaciji i potencijalno uskratite sebi i porodici lagodniji život? Mi koji nismo u toj situaciji, a osuđujemo nekog, dolazimo u opasnost da pređemo granicu licemerja.
To je ugao iz kog gledaju košarkaši i s jedne strane je potpuno ok. Ako neko ne oseća da je spreman da igra, ni ne treba. Što bi rekli Ameri „no hard feelings“.
Međutim, da pogledamo sada i onu drugu, navijačku stranu. Mnogo smo mi skloni prozivanju i vređanju igrača što otkazuju reprezentaciji Srbije dok u klubovima igraju za milione, a živimo u zemlji u kojoj se ljudi masovno ucenjuju i „botuju“ za nekoliko desetina hiljada, dok rade sve što im stranka kaže za crkavicu u nekoj državnoj službi.
Ima onih u Srbiji koji rade čak i na štetu sopstvene zemlje, da ne ulazimo u sitna crevca, setićete se sigurno primera, bilo ih je decenijama unazad ihahaj!
Da se vratimo na košarku… Na istom Mundobasketu gde igra Srbija ćemo imati i reprezentaciju sa čijom zemljom sentimentalno ne delim baš ništa.
Ponekad u serijama i filmovima čujem onaj stereotip da su Kanađani ekstremno fini, da im je javorov list na zastavi i dve crvene štrafte pored jedne bele i da sve to skupa predstavlja nadu, mir, neutralnost i ostale velike ideale.
Ako se neko pita zašto bih navijao za tim sa kojim emotivno i kulturološki nemam skoro ništa, odgovor zvuči jednostavno – odazvao im se najbolji igrač i igraće dobru košarku (sa njim ili bez njega), a dobru košarku već volim.
Ne može čovek da se ne zapita šta je Džamalu Mareju: je l’ mu baš toliko dosadno kod kuće, pa je došao na pripreme Kanade, makar da trenira sa saigračima i bude uz njih? Pritom zbog rehabilitacije ni sam ne zna da li će da igra. I kako, bre, nije umoran jer je imao dva meseca dužu sezonu od većine ostalih igrača u NBA? Čudan neki čovek…
Možda mi ovog puta nismo imali sreće da igra naš najbolji igrač i da ni druga neće biti tu, pošto je i Micić otkazao, a Kanađani se mole da njihov lider zaigra i za to se pakleno sprema, trenirajući nekoliko sati više od ostalih, ako je verovati Rovanu Beretu, generalnom menadžeru kanadskog nacionalnog tima.
Marej je celu pretprošlu sezonu propustio zbog povrede, u prošloj je uz Jokića uništavao sve redom u NBA plej-ofu i uzeo je šampionski prsten, ali onda mesec i po dana kasnije dođe generalni menadžer reprezentacije Kanade i kaže mrtav ‘ladan: „Mi moramo da ga sačuvamo od samog sebe“.
Marej fizički nije 100 posto spreman da igra, ali u glavi bi 100 posto hteo, a to je onda već recept za nešto dobro.
Ta privrženost koja je otišla malo dalje od telefonskog poziva saigračima i želja da se bude sa njima čak i kad ne znate hoćete li igrati, meni je zarazna.
Ako neko ima nešto protiv toga, to je u redu, evo ruka. Još kad znate da na spisku imate igrače kakvi su Šej Gildžes-Aleksander, Ar Džej Beret, Lu Dort, Ošej Briset i ostali iskusniji kojima se i posle desetak i više godina nije „smučilo“ da dolaze i ne osvajaju ništa, što jeste za poštovanje.
Tim pre što ovog puta imaju stvarno čemu da se nadaju, a makar poimence obećavaju brzu i dobru košarku. Pa da vidimo dokle mogu da doguraju – samo dok to ne rade preko nas.
BONUS VIDEO Denver razbio Majami i vratio brejk: Dominacija Jokića koja se ne pamti, brutalan tripl-dabl koji je srušio sve rekorde
