Pratite nas i na društvenim mrežama:
0
Veselin Petrović, član legendarne selekcije koja je 2001. u Istanbulu pokorila Evropu, za Nova.rs je opisao brojne anegdote iz reprezentacije i Partizana.
PROČITAJTE JOŠ
Vesa Petrović je sada u ulozi pomoćnog trenera OKK Beograda, nekada je harao jadranskim parketima i bio je noćna mora najboljih ofanzivaca.
Defanzivno je malo ko mogao da mu parira, borbenost mu je bila zaštitni znak i time je osvajao srca svih navijača, naročito partizanovaca.
U Belgiji ima status legende, a u bogatoj igračkoj karijeri, posebno se izdvaja istanbulsko zlato.
Sećanje na ovaj uspeh posebno je oživelo sada jer je obeležen jubillej, pre tačno 20 godina smo poslednji put bili prvaci Evrope, i to sa Svetislavom Pešićem, koji se vratio na mesto uspeha.
Tada je Pešić radio ono što najavljuje i sada – sledi praćenje svih kandidata, a Vesu je Kari gledao u Beogradu.
„Mi koji smo bili tu, pratio je stalno, sa ostalima je bio u kontaktu sve vreme. Bilo je to jako posvećeno, rezultat sve govori, izvukli smo maksimum. Bilo je sve OK i kada su u pitanju uslovi, sam rad, bile su lepe pripreme u Nemačkoj i Grčkoj, jedino što je bilo loše su uslovi u Turskoj u grupnoj fazi, bila je to mala sala, montažna, za trening. Ali pričamo o periodu pre 20 godina. Sve je bilo drugačije u Instanbulu. Bilo je to sveže u odnosu na devedesete, koje baš i nisu ostale u lepom sećanju. Bio je jak naboj patriotizma, posle svega kroz šta smo prošli, pa je i to rezultiralo da dođemo do ovakvog učinka“, kaže Petrović za Nova.rs.
Put, karijerni i životni, za Vesu je bio trnovit i preusmeren ratnim dešavanjima.
„Ja sam otišao iz Sarajeva na početku rata, sa 14-15 godina. Otprilike smo videli šta će da se desi, onda sam otišao kod babe i dede. Oni su u Crnoj Gori bili u selu kraj Pljevalja. Mislili smo da će to da traje sedam do 10 dana, da ćemo se vratiti, ali tih sedam do 10 dana traju 30 godina. Svašta se tu dešavalo… Kada smo videli da to neće trajati 10 dana, počeo sam tu da treniram košarku, pošto sam je i u Sarajevu trenirao. Onda sam otišao u Novi Sad i bukvalno pokucao na vrata Vojvodine, koja je pravila tada dominantnu generaciju. Tu je bio Jovo Stanojević, Predrag Kosanović…“
Usledila je selidba u Železnik.
„U FMP sam došao kao najbolji kadet i junior Srbije, odmah sam igrao za prvi tim i tu su me dočekali stvarno iskusni igrači, dobra atmosfera, igrači poput Ivice Mavrenskog, Nikole Bulatovića, Šilobada, Dejana Vukosavljevića, pa posle Luke Pavićevića, Dejana Radonjića… Nekoga ću možda propustiti da spomenem, ali to su igrači od kojih sam dosta učio. Primili su me kao da sam njihov vršnjak, a ne dosta mlađi od njih i bez iskustva.“
U Partizanu, bio je miljenik „grobara“.
„Svi navijači su me cenili, moraš da zaslužiš da budeš miljenik. Način na koji sam ja igrao košarku je takav da se ljudima dosta svideo, svaka generacija mora da ima nekog takvog igrača. Nekako, hajde da kažem, što se tiče borbenosti, najviše sam se izdvajao. To je bio jedan lep period i lepe su se stvari dešavale.“
Podsetili smo Vesu i na momenat koji navijači posebno pamte, kada se lavovski bacao na loptu iako je Partizan već vodio sa 20-ak razlike u derbiju, a onda pogodio trojku za delirijum na tribinama.
„Sećam se. Nije tada bilo puno derbija kao sada, imaš dva godišnje i plej-of. U prvom su nas pobedili i to je specifično jer se šest meseci smenjujemo u treningu. Narednih šest meseci ideš povijene glave jer su te dobili. I onda je to bio neki naboj, mesecima trpiš taj poraz i sa zaslugom te gledaju tako. Ja sam se lično pripremio na 40 minuta igre, pa šta god i kako se dešavalo, rekao sam sebi, igramo do kraja i svi smo bili takvi. Takav smo bili tim.“
Još jednog momenta se Petrović posebno seća.
„Mi smo bili drugari, konkretno, dosta smo se znali dobro iz mlađih kategorija. Upečatljivo se sećam jednog događaja, to je moja druga godina. Vodili smo protiv Zvezde 2-0 u polufinalu, drugi par je bila Budućnost protiv nekog drugog kluba. Imali smo 2-0 i Zvezda je tada po imenima bila mnogo jača u tom momentu, treću su nas dobili, četvrtu, i bude 2-2. Sećam se, bili smo u karantinu hotela Mladost, veliki pritisak, vodiš i bude 2-2. Sedimo u svlačionici, a zid nas deli. Nije gipsani, ali je tanji i sve se čuje, prozivke nekih igrača. Onako, i sa pogrdnim rečima, što je za mene i normalno, sve je to u sferi sporta normalno jer činiš sve u želji da dobiješ. Sećam se da su nas prozivali, mi smo ćutali, koncentrisani u svlačionici, samo smo se gledali. Niko nije pričao. Pobedili smo i izbacili smo Zvezdu i otišli u finale. Sećam se da sam… Sada mi to deluje smešno, ali sećam se da, pošto imamo taj zid gde kačimo stvari kada se skidamo, svi smo se zakačili gore rukama, a nogama smo udarali u zid. U jednom momentu je ušao zid sigurno 30-40cm u njihovu svlačionicu. Video sam da ćemo to da srušimo, pa sam rekao ‘stani’. Bio je to revolt za one prozivke, koje su bile upečatljive i sa rečima koje bi ostale da smo izgubili. Ali nikad nije bilo fizičkih okršaja i sličnih stvari, samo je ostalo na tome i prijatelji smo bili, sve se završavalo na utakmici. Nikakvih incidenata nije bilo niti zle krvi, samo je to ostalo kao upečatljivo jer je stvarno pritisak bio ogroman. Da te neko tri puta pobedi, a vodiš 2-0… To bi baš uticalo na psihu.“
Pripreme nisu teško padale Vesi, iako se mnogi na njih žale.
„Ja sam voleo to, volim i danas. Jesu te pripreme naporne, ali je nešto specifično, nije to bilo kao danas, družili smo se po sobama. Sećam se tada je bio Soni aktuelan, tek je počeo da izlazi, onda sam bio cimer sa Dejanom Milojevićem. On i Marko Jarić su igrali fudbal do ponoći na primer, a ja sam bio po sobama, voleo sam da se družim, uvek smo bili kod fizioterapeuta, sećam se par situacija sa Gurketom, Tarlaćem… Nije bilo ovih telefona i svega, družili smo se i to je pravilo atmosferu. Onda ja dođem u ponoć i sednem da igram ratne igrice. To sam voleo i uživim se, pogledam na sat, već je pola 2. Onda me Bodiroga molio, ‘molim te, smanji ovo’, niko ne može da spava. A ja se uživeo, nisam mogao neki nivo da pređem i onda sam tražio rešenje nisam ni osetio da je u hotelu Drugi svetski rat što se tiče zvuka. Bilo je anegdota i sport je satkan od toga.“
Pamti se i da je bilo izlazaka u istanbulskoj generaciji, što je jednom prilikom Stojaković spomenuo.
„U samom Istanbulu se nije izlazilo, ili na samim pripremam, to je bilo samo u Beogradu, tokom celog perioda okupljanja se izlazilo i kasno dolazilo, mislim da su nas prozivali tada i da je Stojaković nešto prokomentarisao, ‘hvala beogradskim splavovima’, tako je nešto bilo. Ali stvarno, i posle takvih izlazaka, ujutru na treninzima, to je bio rat, to je pucalo. U jednom momentu, ovako kada razmišljam, ne znam šta je tada bilo gore. Ovih prvih pet, ili ovi posle njih što ulaze još gladniji, željni uspeha. Ta petorka startna, stvarno je bila vanserijska. A mi koji smo ulazili, imali smo još veću želju da se dokažemo, 10 puta veću.“
Naša selekcija je bila toliko moćna u Istanbulu da nikakav naboj nije mogao da promeni dešavanja na terenu, iako je bilo napeto od 1. kola protiv Hrvatske.
„Ta utakmica protiv Hrvata je bila specifična, bio je naboj, pucalo je i bilo je njihovih i naših navijača, ostala je atmosfera. Što se tiče Turaka, u finalu, bilo bi još ubedljivije da nisu bili domaćini pred 20.000 svojih navijača. Mi nikog nismo analizirali previše jer smo bili previše dobri i jaki, bilo nam je bitno samo da budemo mi na nivou koji se očekuje i gledali smo sebe. Bio je jak patriotski naboj posle svega, bombardovanja, teških godina, želeo si da pokažeš da si najbolji i da ti niko ništa ne može.“
Kako pamtite duel sa Dirkom Novickim, samo protiv Jugoslavije se nije naigrao na tom turniru?
„Mi smo se sa Dirkom sreli još na Evropskom za mlade na Siciliji, znali smo ko je i šta je. Ali, čak i on sam nije imao nikakve šanse protiv igrača ekstra klase koje smo mi imali. Imao je on sjajne saigrače, ali nije moglo to da se meri približno sa onim što smo mi imali. Došlo je tu do smene generacija gde smo mi opet imali spremne nosioce igre, imali smo igrače željne dokazivanja, gladne, sve se spojilo za pravi balans.“
Kroz Megu i OKK Beograd, Petrović je imao priliku da vidi kakve ambicije krase nove generacije.
„Drugo je vreme, danas imaš mnogo više opcija. Tada si imao ratom zahvaćeno područje ili da se baviš sportom. Nije bilo baš treće opcije, pa smo bili mnogo više okrenuti sportu. Danas, kao što je i normalno, napredovala je tehnologija, razvodnilo se malo to sve. Ima dosta dece, nacija smo talenata. Uvek nešto kritikujemo, ali ne gledamo sa prave strane, što se tiče košarke i sporta. Ja kada sam došao u reprezentaciju, bilo je priče ‘da li ćemo imati dobre igrače, nećemo, ima li prave smene generacija’… Uvek se sumnja pravila, a uvek smo imali dobre igrače i timove. Čak i kada nije bilo uspeha, bilo je dobrih igrača. Sad, zašto nije bilo uspeha, to je druga tema. Ali je ovo specifičan period košarke, MVP NBA lige je Srbin, MVP Evrolige je Srbin, MVP Evrokupa je Srbin, MVP Jadranske lige je Srbin. Prvaci Evrope smo sa ženama u košarci, sve to kada gledamo, imamo Novaka, Španovićku, rvače, vaterpoliste, odbojkaše, odbojkašice… Sve to imamo na bazi 6 miliona stanovinika. Hajde da kažemo, ima tu i momaka iz Republike Srbije, Crne Gore i dijaspore, neka bude 8-9 miliona, to je neprirodan uspeh i za svaku pohvalu. To je konstantnost, da ne nabrajam druge sportove. Po rezultatima možemo da se merimo sa ekonomski najjačim zemljama, prave se neviđeni rezultati sa manjim ulaganjima, a nikada tako nešto se ne spominje, nismo se time dičili, a to je neviđeni uspeh. Sve nekako gledamo pesimistično, niko optimistično. Ovo su neverovatni uspesi.“
Za kraj, Petrović se nada Pešićevoj novoj revoluciji i napadu na zlato sledeće godine.
„Ja bih voleo da se to desi, posebno jer na Evropskom ćemo imati jako dobre igrače, i dolaze jako dobri igrači. Nadam se da će oni da naslede ove koji su sada tu. Skoro sam siguran da mi to možemo da uradimo. I kao narod, i kao reprezentacija nemamo protivnika sem naše sujete. Koliko sam prošao kroz reprezentaciju, nikad mi protivnik nije bio neko drugi, do mi sami. Imamo neviđenu sujetu koja nas koči u svemu. Nekad te stvari koštaju mnogo, a ko to posloži, dešavaju se rezultati kao Evropsko u Turskoj, Indijanapolis. Sujeta dovodi do nečega što ne zaslužujemo, što je mnogo dalje od nas samih, kakvi jesmo.“
BONUS VIDEO – Veselin Petrović i anegdota sa Karijem Pešićem