0
Prošlu godinu je Tina Krajišnik počela kao neko ko je prešao više od 10.000 kilometara zbog Srbije, da bi kao kapiten predvodila reprezentaciju u uspešnoj borbi za Olimpijske igre. Sigurno da će 2024. pamtiti po učešću na najvećoj sportskoj planetarnoj smotri i oproštaju od voljenog dresa, godinu je zaokružila ulogom kapitena, ali van terena, a o svemu tome priča u prazničnom intervjuu za Nova.rs.
Tako jednostavna, a tako efektna poruka za mlade u borbi za istinu i pravdu je nešto sa čime smo ušli i u Novu godinu, sa željom da 2025. bude mnogo bolja i da se neke stvari više nikada ne ponove.
Odavno je poznato šta sportisti predstavljaju srpskom narodu i kakvu težinu imaju, zato je u današnje vreme bitno imati ih kao navijače mladim ljudima da istraju.
O svemu tome pričali smo u prazničnom intrevjuu sa Tinom Krajišnik, bivšom reprezentativkom i još uvek aktivnom košarkašicom, koja će tokom 2025. krenuti i nekim drugim putem.
Istrajnost, borba, liderstvo i osećaj ljudskosti su nešto što je krasi, i vodi kroz život u kojem je u 2024. godini zatvorila jedno poglavlje zvano igranje za nacionalni tim.
PROČITAJTE JOŠ
„Definitivno ću 2024. pamtiti po zatvaranju jedne lične priče, pogotovo kada se radi o reprezentaciji. Meni je najveća i najlepša moguća čast igranje za Srbiju, cilj u karijeri mi je i bio da igram za reprezentaciju, bez obzira na brojne klupske uspehe, a bilo ih je u Mađarskoj, Rusiji, sada Turskoj, i ogromna iskustva. Igranje za reprezentaciju i oproštaj od nje na Olimpijskim igrama u Parizu je nešto što ću zauvek pamtiti“, počinje Tina priču za Nova.rs.
I ne samo da je branila boje svoje zemlje, već je tri godine predvodila ekipu kao kapiten, što je posebna čast.
„Osećala sam poštovanje saigračica, možda nekad to ne ističem (iz preterane skromnosti, prim.aut), ali jeste stvarno velika stvar da ti neko da šansu da budeš prva među jednakima. A onda je najveća čast i privilegija da ti tim veruje zbog sigurnosti i iskustva kojim ga predvodiš“.
U Parizu je rešila da stavi tačku, iako su mnogi mislili da će biti samo zarez, osim onih koji je baš poznaju…
„Tek sad shvatam tu moć Olimpijskih igara… Nekako je normalno da se bodrimo međusobno, gledale smo sve što smo mogle, ali to druženje je najlepši deo, to su uspomene za ceo život pored utakmica. Ti neki momenti kad smo protiv Kine shvatile da idemo dalje ostanu urezani, ali mi je baš proletelo, kao da nisam stigla dovoljno da uživam u svakom trenutku. Prelepo iskustvo, ponosna sam na sebe što sam učestvovala na dva OI zaredom“.
Pored uloge kapitena i oproštaja na OI, može da se pohvali i medaljom, i to zlatnom sa Evropskog prvenstva 2021. godine. Malo je nedostajalo da prerano završi karijeru i ostavi košarku zbog brojnih povreda koje su je ozbiljno mučile, ali ih je sve prevazišla i karijeru krunisala pokoravanjem Evrope na turniru u Francuskoj i Španiji.
„Sada je već prošlo neko vreme od Pariza i malo mi je lakše da sve sagledam, polako mi se slaže sve u glavi i baš je lep osećaj. Drago da sam ostala duže da igram za reprezentaciju nego što je možda planirano i sa tim mlađim devojkama sam imala tri godine sa prelepim sećanjima. Znam da posle nismo osvojile medalju, ali verujem da će ekipa sazrevati i doći do uspeha. Lepo mi je da ih gledam sad sa strane i osećam da je bila ispravna odluka da se oprostim od reprezentacije„.
Zaokružila je jednu lepu priču kako dolikuje, bez trzavica ili osećaja da je trebalo još, sada je tu bude najveći navijač Srbije.
„Čudno mi je da ih gledam sa strane, iz neke druge perspektive, najžalije mi je kad u nekom trenutku ne mogu da skočim, potrčim, ili bilo šta da im pomognem. Opet, lepa je i ova pozicija da se raduješ uspesima, stvarno su odigrale sjajno kvalifikacije. Uspela sam da se izmestim i da protiv Portugala uživam koliko je publike bilo, i koliko su se one bodrile i držale zajedno“.
Na klupskom planu je hladnu Rusiju zamenila Turskom, i to sunčanim Bodrumom, ali nije sve išlo po planu i prvi put je u toku sezone promenila klub, pa je sada član Bešiktaša.
„Svesno sam otišla u Bodrum iako je klub tek ušao u prvu ligu, želeli su nešto da grade shodno igračicama koje su doveli, čula sam dobre stvari i o treneru… Kad sam došla, promenila se uprava kluba, došla su dva potpuno nepoznata čoveka, koji nisu iz sveta košarke i prosto ne vode klub kako treba. Imali smo situaciju da ne znamo kad i da li uopšte putujemo na neko gostovanje u Evrokupu, do ponoći nismo imali karte, nismo imali garancije da ćemo putovati, iako su nas ubeđivali u suprotno. Takve i slične situacije bile su signal da se spakujem i odem. Žao mi je, imali smo dobar tim i neverovatnu hemiju, koliko neke stvari nisu funkcionisale, toliko mi kao tim jesmo, i jeste to bilo samo dva meseca, ali sigurno jedna od boljih ekipa u kojima sam igrala. Videlo se da je trener vodio računa kako je sklapao tim, ali desilo se šta se desilo i ne treba ti to, ne samo finansijski, nego se generalno ne osećaš sigurno i nisi fokusiran“.
Usledila je selidba u Bešiktaš koji ima velike ambicije.
„Imala sam ponudu i iz Kine, bili su baš zainteresovani. Sa raznih strana su se raspitivali i želeli da me dovedu, i Kineskinja Li je igrala sa mnom u Bodrumu pa su znali za situaciju, i u dva dana je trebalo da odlučim Kina ili Bešiktaš, ili da se malo vratim kući i sačekam. Ta ponuda Bešiktaša bila je dobra, za sat vremena sam se preselila, poznajem Istanbul jer sam igrala u Galatasaraju, čula sam sve pozitivno o klubu i dobro sam se uklopila“.
Od toga da je htela lakši ritam u Bodrumu, do igranja skoro 40 minuta po utakmici dvaput nedeljno kratak je put.
„Čak smo i trenirale 1. januara, i to nešto rano. Jedna ekipa je istupila iz lige, igrale smo 24. decembra, sledeći meč nam je tek 4. januara, pa smo mi stranci mogli kući malo za praznike, svima nam je bila neophodna pauza od napornog ritma. Pričala sam i sa trenerom, jasne su nam ambicije, ali u februaru ili martu kad bude najbitnije ostaćemo bez snage, nećemo izdražti do kraja, nije humano. Nadam se da će dovesti još neke igračice… Za mene ništa više nije moranje ako se ne osećam dobro da izdržim sve. Malo sam i sama sa sobom gledala kako da se zaštitim i fizički, i mentalno da mi ne bude preteška sezona, oporavak sam digla na najviši mogući nivo. Krenula sam i da tražim izmenu kad ne mogu više, jer grešim, bolje da sednem dva minuta na klupu“.
O crno-belima iz Istanbula ima samo reči hvale, i trener muške ekipe Dušan Alimpijević je za Nova.rs pričao ranije o grandioznosti kluba koji bodri više od 20 miliona navijača.
„Bešiktaš je ogromno Sportsko društvo i sve se odlučuje na sastancima borda, sad smo u procesu promene predsednika SD i onda se vidi koliko je to sve bitno, osetiš da si deo velike priče i porodice. Klub je toliko siguran i organizovan, samo jedan detalj koliko vode računa o nama – pred svaku bitnu utakmicu idemo u karantin, što je čudno, ranije to nisam imala. Iako je to njima dodatni trošak, žele da budemo fokusirane, odvojene, da se odmorimo, da imamo dobru hranu… Vode računa o svemu, osete se i ambicije, malo neočekivano su prošle sezone došli do finala Evrokupa i turskog prvenstva. Sada su svesno ušli u to sve i očekuju da se ponovi, ali za to treba mnogo rada, malo sreće i svega drugog, i nadam se da ćemo doći do završnice oba takmičenja“.
Tina je među prvima stala uz studente i porukama podržala njihovu borbu za istinu i pravdu, kao i sve ono što se dešava u Srbiji poslednjih meseci. Kaže da jeste strahovala kako će to sve odjeknuti, ali…
„Sve u životu radim iz srca, onako kako osećam, dobronamerno, ali oko politike se nikad nisam oglašavala, svako ima pravo na svoje mišljenje. Ali, poslednjih godinu dana kad god sam došla u Srbiju, uz moje prijatelje i bliske ljude osetila sam način na koji se živi, sav taj pritisak i nervozu, pa sam i više pratila… Ono što se dogodilo 1. novembra u Novom Sadu nas je sve navelo i pokrenulo da podržimo studente i mlade ljude, svako od nas ima to u sebi. Solidarnost i potreba da podržiš nekoga, empatija, svi mi treba da budemo ljudi pre svega. Ne bih se osećala dobro i ja ne bih bila ja da ih nisam podržala, to je bila ljudska potreba bez obzira na politiku. Mislim i da ne treba osuđivati druge, svako ima svoje razloge, ali podrška stiže u skladu sa onim što neko oseća“.
Oseća Tina da može još malo da uživa na parketu, a 2025. će biti godina kada će se i definitivno oprostiti od igranja košarke, spremna za neke nove lepe životne izazove i uloge.
„Iskreno, očekujem lepu životnu promenu ove godine i tranziciju nimalo laku u sportu. Drago mi je da se dosta govori, sve više na svetskom nivou o životu posle igranja… Trenutno sam deo jednog FIBA programa i to mi dosta pomaže. Zove se „Timeout“ i namenjen je sportistima koji se penzionišu, dosta mi pomaže što sam sa njih 40 i više koji su već prestali ili prestaju da igraju. Delimo iskustvo, učimo drugu perspektivu sporta i koristim vreme da se što više tome posvetim. Nekako već znam otprilike kako će da mi izgleda život kad prestanem da igram i tome se radujem. Malo me je i strah, što je normalno zbog velike promene, ali očekujem da ću uploviti u neki novi ritam i neke nove životne radosti i izazove, i zbog toga sam uzbuđena“, zaorkužila je Tina svoju prazničnu priču za Nova.rs na najlepši način.
BONUS VIDEO
