Rasplakao Srbiju, vodio klub iz kraja u Evropi, vratio se kući i pomaže ljudima kao niko: Priča Jovana Simića koju svi treba da čuju

Najveća nagrada mu je saznanje da Nađa danas živi potpuno normalan život jednog studenta, a sa njenom porodicom je stalno u kontaktu. Od tada do danas usledile su brojne akcije koje su više puta rasplakale Srbiju, ali samo sa jednom željom - da nekome pomogne.

"Asovi za decu", sportski bazari, EXIT Fondacija, humanitarne večere sa sportistima, Voždovac, Olimpijski komitet Srbije, FK i ŽFK Miljakovac, izlet u Severnu Makedoniju i opet Voždovac. Danas je Simić generalni direktor FK Voždovac, ugostio nas je na "krovu", odmah nam je bilo jasno da nikad ne miruje i za Nova.rs je ekskluzivno otkrio i šta sprema za 2025. godinu.

Čovek, humanitarac, fanatik, neko ko je sebe drugačije samospoznao za ovih 11 godina i priznaje da nosi svojevrsnu, najlepšu hipoteku da dobrim delima vraća veru u ljude.

"Sve je nekako počelo tom utakmicom 'Asovi za decu' 2016. godine na stadionu Partizanu, kada su bili Radomir Antić i Bora Milutinović kao treneri, Peđa Mijatović i Deki Stanković kao kapiteni, Mateja Kežman, Danko Lazović, Nikola Žigić, Spira Grujić, Ivica Kralj, Niša Saveljić... Tad je Deki doleteo privatnim letom iz Italije, došao direktno na stadion, odigrao prvo poluvreme, presvukao se i otišao na teleton na RTS. Baš je ispao car. Kad sam ušao ja, rekao mi je samo: 'Sve je kako treba, uđi i uživaj malo ti'. Ušao sam umesto Gorana Plavog Stevanovića i bio kapiten u toj ekipi u kojoj je bio Saša Ilić, ne znam da li može u biografiju da se stavi da sam bio Saletu kapiten. Klasična zloupotreba službenog položaja (smeh)", počinje Jovan Simić prazničnu priču za Nova.rs.

Jovan Simić obeležava 11 godina humanitarne misije

Kako će u 2025. obeležiti 11 godina svoje misije, za naš portal je prvi put otkrio i šta želi da ostvari.

"Kod tebe prvi put neka se pojavi, imam plan u maju da obeležim 11 godina humanitarnog rada, i zbog simbolike broja 11, jer ima 11 fudbalera u ekipi. Planiram jednu veliku utakmicu u Beogradu, ali će doći i fudbaleri iz inostranstva, Goran Pandev i još neki iz te generacije. Zvaćemo sve, videćemo tamo pred kraj sezone da može više njih, videćemo još gde i kako, nadam se na stadionu Partizana jer je tamo bila i ta prva humanitarna utakmica. Da sumiramo tih 11 godina, da damo i omaž Radomiru Antiću, da probamo da dovedemo i neke koje je trenirao po klubovima, na primer u Atletiku, da ta utakmica bude omaž jednoj lepoj fudbalskoj priči koja se priča ovih 11 godina. I da svi ti ljudi koji su ostavili trag i kroz moj rad budu tu. Evo, to je sad prvi put izašlo iz moje glave, da znaš, nikome nisam rekao", objasnio nam je Jovan sa onom iskrenom iskrom u očima, spreman da i dalje pomaže.

To je uradio i po povratku u FK Voždovac, čiji je bio PR i deo marketing tima do 2020. godine. Početkom decembra godine za nama održana je humanitarna akcija sa Nikolom Đuričkom, u pitanju je bio dres iz kultnog filma „Kad porastem biću kengur“ sa potpisom slavnog glumca, a sav prihod aukcije namenjen je za NURDOR.

"Kengur je nekako prirodna poveznica sa Voždovcem, zamisao je bila malo veća, ovaj put nismo izgurali... Dolazak Nikole Đurička je nekako pozitivna zloupotreba emocija ljudi, jer svi su emotivno vezani za taj film na kom smo rasli. I svi će ga opet gledati za praznike. Svako je uz repliku iz filma ili prilazio devojkama, ili se zezao sa drugovima, pa možeš da se poistovetiš sa Bracom, ili sa besposličarima jer je svako imao nekad taj period života, ili onim koji jedini radi iz ekipe pa ga svi 'vređaju' kao kad smo svi počinjali. Film prožima sve generacije i Voždovac, i svaki golman koji dođe kod nas dobije nadimak Kengur. Lepo je što su se probudile emocije kod ljudi, iza svega toga se krila humanitarna namera da se širenjem te priče širi priča o NURDOR i projektu 'Bolnice po meri deteta' i šta je uopšte taj projekat (ima za cilj da obezbedi jednake uslove lečenja na svim hematoonkološkim odeljenjima u Srbiji). Skupljeno je 400.000 dinara za sam dres i nadam se da je još više kroz celu akciju".

Od ideje do realizacije nije kratak put, ali taj osećaj je na kraju prilično neopisiv.

"Iskreno, ne znam kako mi padaju na pamet te stvari, kad se pojavila inicijalno ta priča sa dresovima, video sam da te neke moje ideje u glavi mogu da se iskoriste da se nekome pomogne. Svaku sledeća ideja vukla je na tu stranu, sportski bazar, 'Penal za život', humanitarne večere sa sportistima... Ne mogu to da objasnim, mozak mi radi na taj momenat kao što nekome radi za nešto drugo, kad mi nešto dođe u glavu, počne da se pravi grudva kako da iz toga napravimo nešto humanitarno. Tako je došlo i do humanitarnog FK Miljakovac. Na primer, za ovu akciju sa Kengurom sam pozvao sportskog influensera Straju informaciju, zamolio da postavimo to kod njega i on je bio ta karika da se napravi nešto, jer je ustupio taj svoj megafon da razglasimo što dalje i šire. I kad skockaš te sve pristojne ljude i ovaj klub, dobiješ jednu lepu priču koja nekome može dosta da znači. Opet ta priča sa dresovima je malo ljude umorila, uvek moraš da nađeš nešto novo zanimljivo da ih aktiviraš za neku humanitarnu akciju".

Dresovi za malu Nađu i poziv koji se ne odbija

Ne krije Jovan Simić da ga je sve ovo prilično promenilo, od običnog momka iz kraja postao je primer ljudskosti.

"Ok, ja sam pomogao Nađi, ali je, da ne zvuči bezveze i da me ne shvate pogrešno, i ona meni pomogla da spoznam sebe i šta me ispunjava, kako da usmerim svoju energiju i zamisli. I kad sam bio u Severnoj Makedoniji, uneo sam dozu humanitarnih akcija, to je njima bilo revolucionarno. Forsirao sam korišćenje kluba u te svrhe, često smo pravili akcije doniranja krvi, isto i oko dresova, i onda su počeli i drugi to da rade. Možda malo grubo zvuči, ali zaista osećam da ću ceo život morati da vraćam neki moj dug, jer ne bih bio ovde da nije bilo te akcije s dresovima za Nađu i humanitarnog rada. Osećam kao neku hipoteku koja nije opterećenje, već gledam da spojim sve ideje koje imam sa kontaktima u najlepšu svrhu. Jednostavno, osećam da je to nešto što treba da nastavim da radim. Ne u onom kapacitetu kada sam bio student i čovek sam sa sobom na svetu, sad su tu porodica i dete, egzistencija, borba za svakodnevni život, u tom obimu u kojem mogu ja se time bavim i žao mi je što ne mogu više, fali mi. I nadam se da će ta utakmica u maju 2025. možda da mi da novu energiju i bude zamajac za dalje".

Prošlu sezonu proveo je kao direktor Brere iz Strumice i to na poziv legendarnog Gorana Pandeva, a pre toga je bio i deo Olimpijskog komiteta Srbije i FS Beograda.

"Čuli smo se baš pre nekoliko dana kada je postao sportski direktor reprezentacije Makedonije, često smo u kontaktu. On je došao do mene preko ljudi iz Brere, ekipe sa kojom je moj Miljakovac igrao u Evropi. Oni su proveli ovde sa nama nekoliko dana, videli šta mogu, kako radim, koliko volim fudbal i na koji način gledam organizaciju nekog kluba. Brera je prerasla u jedan holding koji je krenuo da investira u klubove širom sveta, kupili su i Juve Stabiju iz Serije B, to je jedna priča koja se širi... Došli su Makedoniju i nisu imali nekoga ko bi mogao da profesionalizuje klub na potrebnom nivou, iako je Akademija Pandev bila jako dobra. Predložili su me Goranu Pandevu, i kako to u fudbalu već ide, on je pozvao dva-tri broja ljudi iz Srbije i raspitao se, pozvao me je kada je dobio pozitivne reakcije, i samo taj jedan video poziv bio mi je dovoljan da sednem u kola i odem u Strumicu. Zaista je velika čast sarađivati sa njim, on je zvezda svetskog formata. Besmisleno mi je i da pričam koliko je veliki u Makedoniji i šta tamo sve znači, otvara sva vrata. Mnogo lepa saradnja i lepih godinu dana, uživao sam i u klubu i u gradu. Samo zbog porodice i mog deteta sam želeo da se vratim kući, ali mnogo lepih prijateljstava se izrodilo iz te priče. I opet gledam iz toga svega ako mogu da dovedemo svetske zvezde u Srbiju zarad nečeg većeg", aludira Simić na taj maj 2025. i nešto veliko što sprema.

Zato je kod kuće, ipak, najlepše, pa se na početku sezone prihvatio nove uloge među voždovačkim "zmajevima" koji na "krovu" zaista imaju uslove za rad gotovo na evropskom nivou.

Voždovac, Miljakovac i Mančester junajted

"Ovde se ljudi ne menjaju često, većina koju sam ostavio 2020. godine sam našao po povratku, mislim da je FK Voždovac najpristojnija fudbalska priča u Srbiji. Možda je malo izlizana priča, ali video si kakve uslove imamo. Prošle godine smo ispali u Prvu ligu, ne zaslužujemo da budemo tu po strukturi i po ljudima u njemu, po načinu rada i svemu drugom. Moje neko viđenje je da je to neka katarza kroz koju mora da se prođe da bi se postavili još jači temelji za nešto dalje. Uz sve ove reforme koje čekaju srpski fudbal, možda to i ne ispadne tako loše. U Prvoj ligi je totalno drugačiji fudbal u odnosu na Superligu, drugačije okruženje i posle 10 godina u Superligi treba malo vremena da se pogode pojačanje i sklopi sve, ali dobro je, kod kuće je lepo".

Ne krije koliko mu nedostaje njegov FK Miljakovac, sa kojim je napravio revoluciju u srpskom fudbalu, igrao i u Evropi, ali je 2023. rešio da se povuče.

"Nedostaje mi klub naravno, to je nešto što je izašlo iz moje glave, nešto čemu sam ja dao ime, boje, nadimak, himnu, misiju, viziju, identit, to je neka moja lična karta te tri godine od 2020. do 2023. dok sam vodio klub. To je moje konkretno fudbalsko zaveštanje u vidu jednog kolektiva. I živi sad neki svoj život, momci iz kraja se bave time, to je lepa lokalna fudbalska priča i na to sam zaista ponosan".

Kako se jednom mladiću u glavi stvori priča da hoće da njegov klub iz kraja igra u Evropi, to nije stvaran život ako ne verujete kao što Jovan veruje.

"Meni to jeste stvaran život (smeh). To nešto zamislim, onda idem često i glavom kroz zid, i to probijanje me jako boli, nekada imam i velike padove. Ono što se vidi su samo priče koje su prošle, a mnoge nisu. Najžalije mi je bilo kada sam shvatio kako surovo funkcionišu stvari u fudbalskom svetu, kada sam 2018. preko Bojana Đorđića hteo da dovedem Mančester junajted u Srbiju povodom 60 godina od Minhenske tragedije. Plan je bio da u Beogradskoj areni napravimo veliki teren za fudbal 7 na 7, jer je to bilo u februaru, i da legende Mančestera odigraju meč protiv legendi Crvene zvezde, i da naravno bude humanitarnog karaktera. Komunicirao sam sa ljudima iz Mančesterove fondacije i onda sam shvatio da je to u tom momentu mene prevazilazilo kao pojedinca u celoj organizaciji. Bili su enormni troškovi putovanja, smeštaja te ekipe i honorara, svaki fudbaler Mančestera bi imao neki honorar, bez obzira na humanitarni karakter. To tako gledaju kao aktivnost svog brenda, to se naplaćuje, radi se ogromnom biznisu. I onda sam rešio da pravim sam svoj klub i oblikujem ga prema svojim zamislima fudbala. Imam u glavi svašta i ne sumnjam da ću jednog dana dovesti Mančester junajted u Srbiju, možda Inter... To sa dresovima mi je pokazalo da je zaista sve moguće, od najnebitnijeg lika iz kraja, studenta koji radi u kineskom restoranu, pakuje, vozi dostave, radi sve živo, odjednom mi se život promenio, neko se zainteresovao za to nešto što si osmislio i to je uz pomoć svih ljudi ispalo kao jedna velika, lepa i pametna stvar. I zato sve dalje mora da prati tu nit i tu priču".

Oduševio se na naš predlog da početni udarac u maju na planiranoj utakmici izvede upravo Nađa sa svojom porodicom, jer je od njih sve i počelo pre 11 godina.

"Nađa ili cela njena porodica? Pa da, iskreno, naježio sam se sad. Tako je sve počelo, pa bi bilo lepo i da taj meč tako počne. Čuo sam se skoro sa njenim ocem, ona sad živi život jednog studenta, išla je na redovne kontrole, dobro je, sve kako treba. I sad kad vratim film na početak, to je Božja promisao, za mene. Bog, kosmos, energija, neka pojasni ko kako mu je lakše, mislim da je to bila neka viša sila koja je sve to radila kroz nas. Ljudima je bila potrebno nešto da se restartuju i vrate poverenje u ljude", završio je Simić.

On je čovek zbog kog je nacija 2014. godine dobila polet, primer da solidarnost u našem narodu postoji, a sam ističe koliko je empatija danas potrebna, možda više nego ikad. Zato, jedva čekamo maj ove godine...

BONUS VIDEO