Slučajni Beograđanin nije slučajno u finalu, potez Nemaca o selektoru dovoljno govori

Pokreni i podeli SUPER VAJB.

Možda je čak Turska za nijasnu bolje igrala tokom celog turnira, ali će se za zlato u Rigi svakako boriti jedine dve neporažene reprezentacije. Od početka je ekipa Ergina Atamana, posebno prema rečima Svetislava Pešića, bila u najužem krugu favorita za medalje, i Turska će u svom tek drugom finalu (prvo posle 2001. u Istanbulu) u istoriji imati priliku da dođe do najsjajnijeg odličja ili će Nemci objediniti titule svetskog i evropskog prvaka.

Turska je pokazala da ima najveći broj raspoloženih igrača na turniru, iako Ataman ne odstupa od svojih principa, sve vreme igra sa skraćenom rotacijom i najčešće koristi samo osmoricu aduta, ali imaju sve što treba jednoj ekipi.

S druge strane, svetski prvak se na krilima Denisa Šrudera i Franca Vagnera preko Portugala, Slovenije i Finske domogao finala. Bilo je problema i u osmini finala, pogotovo sa Dončićem i ekipom u četvrtfinalu, ali su suvi kvalitet i iskustvo odneli prevagu i pored činjenice da dvojica NBA asova očajno šutiraju u nokaut fazi.

Šruder je redom iz igre imao 6/15, 6/20 i opet 6/15, ukupno 18/50 i svega 36 odsto. Vagner je još lošiji, 4/11 sa Portugalom, 5/17 protiv Slovenije i 6/19 sa Finskom za ukupno 15/47 i 31,9%. Dakle, dvojica lidera su u nokaut fazi Evrobasketa zajedno pogodila svega 33 od 97 šuteva (34 odsto) iz igre na tri utakmice nokaut faze. I to što će igrati za zlato uz sve te loše procente govori o kvalitetu ekipe koju fenomenalno predvodi Alan Ibrahimagić.

Njemu je nenadano ukazana šansa kao asistentu u stručnom štabu usled zdravstvenih problema selektora Aleksa Mumbrua, koji se usred turnira vratio i počeo da vodi tim, ali je odlučeno da ipak Ibrahimagić bude taj koji će se pitati za sve. Mumbru je ostao na klupi, samo što kao da su zamenili uloge, pa je španski trener preuzeo ulogu pomoćnika u stručnom štabu.

Podsetimo, Mumbru je zbog akutne infekcije bio hospitalizovan neposredno pred prvu utakmicu na Evrobasketu, a meč osmine finala protiv Portugala bio je prvi na kom je sa klupe vodio svoju ekipu na čijoj je klupi nasledio Gordija Herberta. Međutim, kako je sa Ibrahimagićem sve kliknulo tokom grupne faze, u Rigi se moglo čuti kako su zadovoljniji njegovim vođenjem tima, pa je jedan nesrećan splet okolnosti sa sportskog aspekta za Nemce bio - pun pogodak.

Igrači obožavaju 47-godišnjeg stručnjaka i imaju veliko poverenje u njega, i to sa razlogom - prošao je kroz rad mnogih mlađih selekcija, sve ih dobro poznaje, između ostalih braću Vagner, Franca i Morica, kao i Justusa Holaca, i to se osetilo tokom turnira.

Videli se da ne štima baš sve protiv Portugala sve do poslednje četvrtine, Slovenci su ozbiljno namučili Nemce, ali su protiv Finske dodali gas kad je bilo potrebno za prolaz u finale. I tad je Ibrahimagić znao u svakom trenutku da "iseče" tajm-autom potencijalni nalet rivala u polufinalu, čak i kada je imao ubedljivu prednost nije dozvoljavao Fincima da se eventualno približe i osete šansu za preokret.

Mnogima je zanimljiva biografija ovog "slučajnog" Beograđanina, jer je objasnio da je samo rođen u prestonici Srbije i osim toga ga malo šta veže za naš grad.

"Ne zamerite, moram da ispravim – nisam baš iz Beograda. Rođen sam tamo, ali sam otišao posle tri dana, tako da nema posebne veze. Ali, imam ogromnu vezu sa košarkom sa prostora bivše Jugoslavije, jer sam odrastao u toj zemlji. Gledao sam sve te sjajne igrače, upijao košarkašku kulturu, to me je navelo da počnem da se bavim košarkom i ostanem u njoj. I dan-danas to pratim. Naravno, mnoge zemlje sada prolaze kroz teška vremena, ali u svima njima još uvek teče košarkaška krv – i kod mene svakako. To me je definitivno oblikovalo", rekao je Ibrahimagić posle meča sa Finskom.

Put ga je vodio preko Australije do Nemačke i sada se oseća kao - Nemac. Mentalitet, stav i pedantnost je upio u zemlji svetskog prvaka i to se jasno vidi.

"Otišao sam sa 14 u Nemačku, pa sam imao kratak period u Australiji, pa opet nazad. U Nemačkoj sam se socijalizovao, tamo sam počeo da igram i treniram, dugo sam u tom sistemu. Osećam se kao domaći trener, stvarno mi je mnogo stalo do omladinske košarke u Nemačkoj. Zaista mi se sviđa. Mislim da smo uradili sjajan posao poslednjih godina. Moramo da nastavimo dalje, da nastavimo da radimo. Svaku utakmicu ovde gledamo kao priliku da pobedimo. Imamo odgovornost prema sledećoj generaciji i ovoj generaciji da nastavimo ovim putem", ispričao je za "Sportal".

Koliki uticaj je imao na mlađe selekcije Nemačke dovoljno govore svi uspesi koje je ostvario. Pod njegovom komandom je U20 reprezentacija osvojila bronzu na Evropskom prvenstvu 2018. i 2019. U junu ove godine je sa U19 selekcijom postao vicešampion sveta, dok je sa selekcijom Nemačke do 18 godina osvojio Evrobasket 2024.

Dakle, uspesi nemačkih mlađih selekcija definitivno imaju potpis Alana Ibrahimagića, koji je često bio i deo stručnog štaba A reprezentacija kod prethodnih selektora. Sve to govori da slučajni Beograđanin nikako nije slučajno u finalu Evrobasketa, ali ga sada čeka najveći izazov u vidu tima u kom opasnost preti sa svih strana.

Turska je pokazala da ima najveći broj raspoloženih igrača tokom ovog turnira, ima odlično izbalansiranu ekipu koju predvodi Ergin Ataman sa tačno određenim ulogama i sve to može da kruniše prvom titulom šampiona Evrope, a na Ibrahimagiću i njegovim izabranicima je da to spreče kako bi Nemačka objedinila zvanja svetskog i evropskog prvaka.