0
Na terenu je ostvario sve snove klinca koji je prvi put uzeo loptu u ruke pre skoro više od tri decenije: igrao je u NBA deset godina, nosio je dres reprezentacije, za kratko vreme u crno-belom dresu postao je ljubimac simpatizera Partizana prema kome mu je ljubav preneo otac Duško, a on na sinove Luku i Andreja. Aleksandar Pavlović za Nova.rs o NBA nekada i sada, Lebronu Džejmsu, Luki Dončiću, Partizanu, Dejanu Bodirogi, Nikoli Vučeviću, Bogdanu Bogdanoviću, Nikoli Jokiću…
Autori: Đorđe Matić i Nebojša Todorović
Bili ste saigrač mnogih velikih imena, od Lebrona, Ronda, Pirsa, Garneta… S kim vam je bilo najlepše da igrate?
„Sa Lebronom. Pravi timski igrač. Ako je neko bez ega i sujete, onda je to on. Najlakše i najlepše je bilo igranje s njim u timu“, odgovorio je Saša Pavlović.
Sa strane odaje utisak da je igrač za sebe?
„Možda mediji pokušavaju da ga predstave u tom svetlu, jer je ogromna veličina i igrač. Gazde timova i generalni menadžeri trpe veliki pritisak javnosti u smislu šta bi Lebronu odgovaralo, ne znajući njegovo pravo mišljenje. Pet sezona smo igrali zajedno i nikad nisam video, niti osetio da je bilo šta zatražio ili se pobunio na odluku tima, trenera… On je toliki superstar, pa možda medijima nedostaje što za 17 godina nije napravio nijedan problem, ispad, incident. Potpuno je normalan, čvrsto na zemlji“.
Bilo je priče da je upravo Lebron doveo Tajrona Lua na klupu Klivlenda.
„Poznavajući ga lično, siguran sam da nije tako bilo. Prvo, kultura u SAD je drugačija od evropske. Trener je tu da pomogne igračima kako bi pružili maksimum, a ne kao što je slučaj u Evropi, da se više priča o njima nego o košarkašima. slušali ste nedavno Igora Kokoškova koji je rekao da se igrači pitaju. Kroz istoriju su naši treneri napravili mnogo fenomenalnih igrača, za šta je trebalo mnogo truda i rada dok odrastate na terenu, pa nekad se i igrači uplaše njih. U SAD stižete kao formiran igrač, pa trener nije iznad vas, već su odnosi više prijateljski na terenu i van njega“.
PROČITAJTE JOŠ
Koji vam je najdraži trener u SAD?
„Najbolje i najduže sam radio sa Majk Braunom u Klivlendu koji mi je i pružio najveću šansu. Džeri Sloun mi je bio prvi trener u NBA, podseća na naše i igrao sam super tu debitantsku sezonu. Dok Rivers je fenomenalna osoba, odličan trener i kao bivši igrač zna kako se mi osećamo. Pred svaku utakmicu, a imate ih najmanje 82 u sezoni održi motivacioni govor koji vas toliko podigne da letite po terenu. Neverovatno“.
Lebron igra 17. NBA sezonu. Kako uspeva toliko dugo da traje?
„Iz godine u godinu napreduje. Taman kada pomislite da će da stagnira, on pokaže da može još bolje. Veliki je profesionalac. Ulaže u sebe, ima stručne timove za ishranu, trening, spavanje, ponašanje. Sve su to uzroci izuzetne karijere u kojoj ga nije zadesila nijedna teška povreda, iako je specifične konstitucije“.
Kakav je Kobi Brajant bio na terenu?
„Nepojmljiva je bila njegova koncentrisanost. Jednostavno to njegovo samopouzdanje osećate svakog trenutka. Nije sebi dozvoljavao ni sekund lufta. Sad prikazuju non-stop snimke. Za divljenje. Celog sebe je davao košarci. Sećam se utakmice neposredno pre nego što je pokidao tetivu. Ja sam bio u Portlandu. Prava veteranska sezona, od dsetak minuta po meču, sa ulogom da pomognem klincima koji rastu. I dolazi taj duel Lejkersima. Dantoni ih beše vodio. Imali su loš skor. Meni trener kaže da ću igrati više. Brajant “cepa” treću utakmicu zaredom 48 minuta. Ni protiv nas neće s terena. Ja prvo mislim “koje nepoštovanje trenera”. Ali, zapravo je drugačije. Nosio je veliki teret na njegovim leđima da ekipa ne može da pobeđuje bez njega… Vezao meni i ekipi sedam, osam poena. Na tajm-autu nam kažu da ga udvojimo. Vraćamo se na perket, a tek će meni Dvajt Hauard, njegov saigrač: ma, utrojte ga neće dati nikome loptu. Odosmo Batum, Odlridž i ja na Kobija. Dvojica iz Lejkersa sami u reketu, a on ispaljuje preko nas… Od svog tog napora na sledećm meču mu je strada tetiva“.
Ima li razlike u organiziaciji timova?
„Ima. Meni lično, najlošija je Minesota u koju sam došao iz savršenog sistema Klivlenda. Da se razumemo, ceo NBA je vrhunski nivo. Ipak, nije slučajno što neki timovi idu do samog vrha, a drugi tavore u sredini ili na dnu. U Klivlendu je toliko dobra organizacija da ni vi, ni porodica ne morate da brinete ni o čemu. U pomenutoj Mineosti je drugačije. Sećam se da sam sleteo u Mineoaplis i odmah je trebalo da se ide na gostovanje, a ja ne znam ni kako, niti gde. Trening centar im je gradski, pa dok radimo, ljudi sa strane dobacuju. Ili recimo, parking… Ako dođeš prvi, pošto su kola parkirana u redu, bez prostora sa strane, kada izalziš moraš sve da sačekaš. Jesu to sitnice, ali upravo one mogu kasnije da budu značajne“.
Žao mi je Vesta, verujem da će biti bolje
Mnoge je iznenadila vest da je Pavlovićev bivši saigrač Delonte Vest, zbog problema sa bipolarnim poremećajem završio na ulici.
„Nažalost, Delonte je taj problem imao i tokom karijere. Fenemenalan igrač, zanimljiva osoba, duhovita, pozitivna.. Taj zdravstveni problem se javlja svugde, pa ni sportisti ga nisu pošteđeni. Na svom primeru, jer me i danas često zovu da pitaju kako sam, znam da asisocijacija igrača (NBAP) brine o nama. Siguran sam da su mu pomagali, da će nastaviti i verujem da će mu biti bolje“, rekao je proslavljeni košarkaš.
Dalas i Dončić?
„Nisu mogli bolje da pogode. Znam Marka Kjubana, jer sam igrao tamo. Voli evropske igrače i evropsku košarku. Kako mali igra, obećava da će biti bolji i od Lebrona. Pokazao je koliko je spektakularan i koliko mu je košarka laka. Fascinantno je kako neko u tom uzrastu igra svakodnevno na vrhunskom nivou. Ako nastavi, biće najbolji igrač ikada, ne samo evropski. Uporedite njegov učinak i Lebrona u istom dobu. Svaka sezona mu je bolja od Lebronove, čak mu i ekipa igra bolje. Lako se adaptirao na NBA. Ima pravo razmišljanje: došao sam da dominiram i dominiraću čitav život. Stvarno, način i lakoća kako dominira u ovakvom NBA, možda nikad jačem, je neverovatna. Pogledajte i našeg Jokića, koji takođe u glavi igra svoju košarku. Sedneš, gledaš, užiivaš“.
Bili ste prisutni u svlačionici kada je veliki Šakil Onil u suzama rekao da završava karijeru.
„Toliko čovek, ljudina, a pušta suze. Ali, dešavaju se takvi momenti kad je karijera duga. Možda je na prvi pogled čudno, jer postigao sve što može da se postigne, poobarao silne rekorde, pa ne znate za čim žali. Ali, razumem igrače koji ne mogu da se rastanu, teško im pada“.
Kevin Garnet je važio za igrača koji tokom cele utakmice ispaljuje serijal teških reči rivalu.
„Tih sezona u Klivlendu često smo igrali sa Bostonom u plej-ofu, pa mi se činilo da je svaka utakmica protiv njih. Garnet je toliko pričao da sam mislio da mrzi ceo svet. Jednom prilikom, po mom dolasku u Boston, pitam ga, posle ispaljenog rafala psovki, kome ih je uputio. On odgovara: ma ne znam. Tad sam shvatio da tako motiviše sebe, ne zanima ga ko je prekpoputa“.
U kontaktu ste sa Bogdanom Bogdanovićem kome ste davali savete još dok ste zajedno igrali u Partizanu?
„Drago mi je što je ostao u Sakramntu, jer sam u jednom momentu pomislio da želi da ide. Ne znam šta se dešava oko ugovora, ni šta je u klubu, ali znam Divac i Peđa veruju u njega. Ne sumnjam će da sve više raste, jer je veliki radnik, talenat, gaji ogromu ljubav ka košarci. Sve vreme je u sali osim kad spava. Ako neko ima Kobijev mentalitet, onda je to Bogdan“.
Pomenuli ste Divca, čoveka koji je otvorio NBA vrata našim igračima…
„Osim toga što je na terenu ostavio dobar utisak na NBA, Divac se uvek trudio da pomogne mlađima u adaptaciji na SAD. Sećam se prvog našeg susreta posle meča Sakramenta i Jute. Pozvao me je na večeru, rekao da je tu uvek ako nešto zatreba. Zatim, te godine tokom ol-star pauze, bio je na zimovanju u Park Sitiju, blizu Solt Lejk Sitija. Ponovo smo se videli. Mnogo mladom igraču znači da ima nekoga tako velikog iz svoje zemlje koj je spreman da pomogne“.
U sličnom konetkstu je Nikola Vučević pominjao vas i Darka Miličića, dok ste igrali za Minesotu, a on studirao na USC… Danas, posle toliko godina, Nikola je ol-star igrač, jedan od najboljih u NBA sa ovih prostora… Čini se, ipak, medijski potcenjen.
„Sećam se tih dana. Trudili smo se da mu se nađemo ako zatreba. Veliki je igrač. Uvek je bio zrela osoba, čak i u dečačkim danima, otkad ga znam iz Bara. Da je igrao dok je Jugoslavija postojala ili SCG, koje su bile poznatije u svetu, sigurno bi daleko veća pažnja bila usmerena ka njemu. Ljudi, on je ol-star igrač! Koliko je sa ovih prostora, ne samo izSrbije i Crne Gore, već i iz drugih država SFRJ, bilo na ol staru? Malte ne na prste jedne ruke može da se izbroji: Divac, Peđa, Jokić, Dragić, Dončić i Nikola“.
Kao vi, Nikola je iz Bara, koji ima čak tri draftovana igrača, jer je i Mladena Šekularca birao Dalas kao 55. pika 2002. godine.
„Bar je brojčano mali grad u odnosu na druge, ali je košarkaški veliki, ne samo zbog toga što smo nas trojica draftovani, već je dao mnogo imena. Evo, Mornar sezonama pokazuje veličinu“.
Ko je barski igrač svih vremena?
„Nikola, naravno. Niko od nas ne može da se poredi s njim i njegovim uspesima. Nije samo ol-star igrač, nego osoba koja je poobara silne rekorde Orlanda, u kom su pre njega igrali Onil, Hauard… S obzirom da ga odlično poznajem privatno, znam koliko je posvećen košarci“.
Bili ste član kvarteta naše tadašnje države (SCG) na draftu 2003. godine, “najdubljeg” u istoriji. Ostaje li žal što Miličić (2. pik), Čabarkapa (17), vi (19 i Vraneš (39) niste postigli maksimum koji je najavljivan?
„Pa, jeste, moglo je bolje, priznajem. Trebalo je više da budem posvećen i radim u smeru izgradnje imena. Ali, drugačije sam tada gledao. Bio zadovoljan što sam deo NBA i štpo sam ostvario dečački san. Da je bilo drugačije, verovatno bih sakopio više od četiri, pet dobrih sezona. Ali, opet kažem, ne žalim“.
Posle prve godine u Juti, tražili ste trejd.
„Znate da je u to vreme nastajao Šarlot, pa je svaka ekipa bila dužna da stavi na listu po dva igrača koje mogu da uzmu Bobketsi. Imao sam garantovan ugovor (3+1), dobru sezonu, na 14 utakmica bio starter i sugurno bih ostao u Juti. Uzalud su mi roditelji, prijatelji, agent i ekipa koja je želela da sačuva veterane, govorili da je moje ime na spisku samo formalno i da šarlotu trebaju iskusni igrači, pa sigurno neće uzeti mene. Ali našao sam se uvređen. Zvao sam agenta da traži trejd. Možda sam i napravio grešku, jer sam imao super odnos sa Sluonom i Jutom. Kad god smo se sretali pričali su mi: trebalo je da ostaneš, imao si dobru sezonu. Ali, nikad ne znate šta bi bilo kad bi bilo“.
Da li ste nekad pojavila sumnja da niste dovoljno vredni da ostanete u NBA?
„Uh, bio sam nezadovojan u Minesoti u koju sam stigao sam iz beseprekorne organizacije i tima koji je išao sezonama gotovo do samog kraja. A Vulfsima je cilj bio samp da ostvare toliko pobeda kako ne bi bili baš najgori u istoriji po učinku. Od starta mi je bila knedla u grlu, nije mi se igralo, pao sam u neku depresiju, izgubio samopuzdanje. Izgubio sam godinu. A znate kako je u NBA… Ako posle dobre sezone usledi lošija makar i za pola poena, svi se pitaju šta se dešava, gubite poziciju… Počela je nova sezona, ja bez ugovora. Menjam agenta, jer mi stari ništa nije našao osim ponuda za polugarantovani ugovor, koji “važi” do 15. januara. U skoro osam godina do tada, imao sam priliku da vidim da nikome nikome polugarantovani ugovor nije prerastao u garantovani. Tada je počeo da me zastupa sjajna osoba, Den Fegan, nažalost danas pokojni koji je kasnije nastradao u saobraćajnoj nesreći. Rekao mi je da me upravo od polovine sezone čeka Boston s garantovanim ugovoraom ja 1,5 godinu, ali kako ne bi pravio pauzu par meseci, najbolje je da održim formu kroz desetodnevne ugovore, jednom sa Nju Orelansom i dva puta sa Dalasom. Tako se i desilo“.
Da ste kojim slučajem ostali u Dalasu, uzeli biste titulu te sezone…
„Znate pravilo da posle drugog desetodnevnog ugovora, klub ima dve opcije: zadražava vas do kraja sezone ili vas više ne potpisuje. Igrao sam tada dobro u Dalasu… Ostala je još jedna utakmica do kraja drugih deset dana. Kažu mi da će verovatno da mi ponude saradnju do kraja sezone. Igram opušten jer znam da me čeka Boston. I odigram dobro. Ali, baš tu noć Peđa (Stojaković) dobija raskid ugovora sa Torontom. Otvara se mogućnost Dalasu… Zove me Mark Kjuban i kaže: Izvini. Ja mu odgovorim: Nikakav problem, pa i ja bih uzeo Peđu. Na kraju, drago mi je što je Dalas osvojio titiulu i što je Peđa na trijumfalan način završio sjajnu karijeru“.
Pominjali ste sive dane u Minesoti. Miličiću je bilo teško u Memfisu u kome je sada Gudurić.
„Gudrić me podseća na mene kada sam stigao u NBA. Ima NBA izgled i potencijala da ostane dugo. Ne znam kako mu je u Mefisu. Nadam se i navijam da mu nije kao meni u Minesoti, jer da mi se ona desila u prvoj sezonu, drugu ne bih dočekao u NBA. To je izuzetna liga, sa odličnim uslovima, ali s druge strane je brutalna. Pogledajte, svake godine dođe manje-više 60 novih igrača. Veliki su pritisci na uprave i trenere da guraju mlade, publika traži nova lica… Mnogo je teže da ostanete u NBA, nego da stignete do nje. Pa samo za moje vreme izabrano je 600 igrača na draftu… Važno je da vas ne precrtaju. Kad to jednom urade, nema povratka. Najbolji primer vam je Karmelo Entoni. Da bih nabrojao šta je sve postigao trebalo bi mi deset minuta. A, onda posle svega što je uradio, nije bilo mesto za njega. Bukvalno je godinu i po mučio da se vrati. Mislim da je jedini u tome uspeo“.
Nije samo NBA brutalna, već to znaju da budu i mediji, što su osetili Sakramentu i Divac zbog ne izbora Dončića.
„Već sam izneo mišljenje o Luki. Ali, nekada morate da sagledate sve segmente. Tada je Kingsima neodstajao mlad centar da upotpuni talentovan tim, s nekolicinom potencijalnih ol-star igrača, pa sigurno da bi sa Lukinim dolaskom neko trpeo, da li sam on, ili Hild, Foks, Bogdan. Opredelili su se za Beglija, čija je povreda usporila rast tima. Međutim, ne sumnjam da će doći oni na svoje. Lako je sada samo napadati Divca ili Kingse, ali zanimljivo mediji da ne pominju, ili ne bar toliko Feniks, koji je birao s prve pozicije, pre njih. Čudni su, ponekad analitičari u SAD, ne mislim na bivše NBA igrače koji odlično rade posao, već mnoge koji verovatno nikad nisu igrali iole ozbiljniji basket. U današnje vreme u kome su društvene mreže okupirale svet, imate momke kojima se, iako su 13. ili 14. igrači tima, ukazuje veća medijska pažnja nego igračima koji su poput Skotija Pipena u vreme kada su Bulsi harali NBA. Tako stvara lažna slika. Pogledajte Diandre Ejtona koga su draftovali Sansi. Čak su i njih napadali, ne zato što nisu uzeli Dončića, nego što su izabrali njega, a on posle pauze, ima neverovatne brojke“.
Kada je najbolje da igrač ode u NBA?
„Kada ga pozovu. Teško je uopšteno govoriti o godinama, što vam potvrđuju i razni primeri, od Bogdana koji je za njega otišao u savršeno vreme, pa Jokića… Bjelica dobro igra. Žao mi je što Teo(dosić) nije ranije otišao. Sve je individualno. Ako imaš priliku, godine su nevažne, ne treba da je propustiš. Iz NBA možeš da se vratiš u Evropu uvek, bez obzira na godine“.
Kako vam se čini Smajlagićev put do NBA?
„Uradio je pravu stvar za sebe i svoju karijeru, a verujem i da će reprezentativna košarka imati benefite od njegovog igranja u NBA. Ako me pitate iz ugla člana uprave Partizana, mislim da naši veliki klubovi nisu smeli da dozvole da jedan takav talenat “sakriven” ode u SAD. Sećam se razgovora sa mojim bivšim saigračem Vanjom Budumićem od pre nekoliko sezona dok niko nije znao za Alena. Reako je da ima jedan mali kod njega u klubu koji će biti NBA igrač. Tek kasnije, kada je otišao za SAD, setio sam se imena. Šta hoću da kađem? Klubovi treba da se posvete pronalasku talenata i rada s njima. Nije dovoljno samo da kažete ime kluba i klinac će da dođe, nego treba daleko više da se uloži, ne mislim finansijski, već da stvorite klimu. Mi smo pogodno tle za košarku, lako isklijaju talenti, ali treba da se trudimo da ovde i izrastaju u igrače“.
Imali ste ponude da još igrate, ali lako ste doneli odluku da završite karijeru.
„Nikad mi pare nisu bile motiv. Poslednje ezone u Bostonu, zatim i Portlandu, osetio sam da ne mogu s lakoćom da odradim kretnje, što mi je počelo mi smeta, jer sam navikao da mi atleticizam daje prednost. U Partizanu sam isto primetio da taj moj prvi korak više nije što je bio, ne mogu kontru da povučem, da skočim i lagano zakucam kao pre. To je počelo psihički da utiče na mene. Sezona u PAO dokazala je da to nije to. Mogao sam još dve, tri godine da varam da igram efikasno. Ali to ne bih bio ja. Ako ne mogu da budem sto odsto na mom nivou, nije korektno da uzimam novac. Znao sam da sam dao sve od sebe. Ostvario sam dečačke snove, pa sam mirno mogaod a kažem da je kraj karijere“.
Prliično ste se rano odrekli igranja za reprezentaciju, u 23. godini…
„I taj sam san ostvario, na Olimpijskim igrama 2004. godine, pre toga igrao pred krcatim trbinama u dresu reprzentacije. Kasnije, spletom okolnosti, nestala je država za koju sam igrao i u kojoj sam živeo. S jedne strane bilo je teško, s druge lako, za odluku“.
Danas vas svojataju i Srbija i Crna Gora.
„Hajde da ne pričamo o politici. Nikad me nije zanimala. Izbegavam da pričam i uvek ću, jer je pratim, niti mogu da utičem, niti mi je drago kada je vidim u sportu, pogotovo ne u košarci“.
Koliko su vam sezone u Partizanu pomenile javni život?
„Daću vam primer iz leta neposredno pred odlazak u Portland. Iskoristio sam dan u Beogradu da gledam fudbalsku utakmicu Partizana. Odem sa društvom na “jug”. Padala je kiša, loše smo igrali, izgubili… Krene pesma na tribini. Društvo i ja se uključimo, ali ne znamo reči, jer je bila nova pesma, pa sve “na, na, na”. naravno niko me ne perpaoznaje. Tek će jedan nama: Alo bre manekeni, niste došli da gledate utakmicu, nego da pevate. Kasnije, kada sam igrao za Partizan, svi su došli da se upoznaju sa mnom“, rekao je Saša Pavlović.
