Raspad SNS vlasti pokrenuo raspad skupog i velikog projekta Partizana

Ono što je do juče delovalo kao skup i dugoročan projekat, preko noći postaje kula od karata koja se ruši. Upravo takav scenario trenutno gledamo u RK Partizan, koji je u prethodnom periodu važio za sportski kolektiv u velikom usponu, sa jasno definisanim ciljevima, snažnom podrškom i visokim evropskim dometima.

Ipak, samo nekoliko meseci nakon “bombastičnog” prelaznog roka i dovođenja ozbiljnih pojačanja, te obezbeđivanja “karte” za Ligu šampiona, crno-beli se suočavaju sa jednom od najvećih i najtežih kriza u svojoj novijoj istoriji. Tektonski poremećaji na političkoj sceni Srbije, usled nedavnih parlamentarnih izbora i istorijske pobede Studentske liste, prelivaju se polako, ali sigurno i na sportske terene. Promene u društvenoj i političkoj hijerarhiji izgleda utiču i na stanje opšte konfuzije u RK Partizan, koji sada nema jasnu viziju svoje budućnosti.

Sve je počelo nezvaničnom informacijom da Vladimir Mandić, koji je dugo vedrio i oblačio u RK Partizan, više neće biti blizak klubu. Iako u njemu nije imao zvaničnu funkciju, svi su bili svesni njegovog uticaja i neformalno je važio za prvog čoveka, koji je inače veoma blizak odlazećem političkom režimu.

Mandićevo prisustvo u prethodnom periodu posmatrano je kao garancija stabilnosti i postojanja jake zaleđine, pre svega finansijske. Njegovo navodno povlačenje u trenutku kada se menjaju političke i društvene okolnosti u Srbiji, predstavlja jasan i nedvosmislen indikator da je dosadašnji model funkcionisanja postao neodrživ.

Raspad se nastavio zvaničnom potvrdom na sajtu kluba koja je u javnosti odjeknula kao grom iz vedra neba – Upravni odbor RK Partizan je razrešen, a dalja sudbina crno-belih postala je izuzetno neizvesna. Ove vesti su s razlogom duboko zabrinule navijače Partizana. Predsednik UO Miljan Žugić podneo je neopozivu ostavku, a kako je istakao na sednici UO, na radikalan korak bio je primoran usled nemogućnosti daljeg finansiranja tima. Glavni razlog tome je novonastala situacija sa blokadom banke, usled čega je klupsko finansiranje postalo uputno. Prestanak priliva novca očigledno je bio direktna posledica širih društveno-političkih promena u državi, koje su isekle finansijski krvotok tima.

U skladu sa klupskim Statutom, ostavka predsednika značila je automatski pad i razrešenje celokupnog Upravnog odbora. Skupština RK Partizan sada pred sobom ima zakonski rok od svega 30 dana da sazove novu sednicu, imenuje novog predsednika i članove Upravnog odbora, te pokuša da spasi ono što se spasiti može.

Sada je pitanje ko je spreman da se suoči sa velikim problemima koji su zadesili Partizan. Kada ključne operativne figure, osetljive na promene društvene i ekonomske klime, odluče da se povuku, to je u svetu sporta najpouzdaniji signal da institucija nezaustavljivo srlja u kolaps.

Organizacioni slom “u kancelarijama” ekspresno se preneo i na one koji su na terenu. Skup projekat, pažljivo građen kako bi dominirao u domaćim takmičenjima i bio konkurentan na nivou Lige šampiona, počeo je da se osipa. Trener Raul Gonzales, inače i selektor Srbije, suočen sa haosom i nedostatkom garancija za dalji rad, napustio je klupu crno-belih. Umesto njega tim će voditi Marko Pavlović, bar do kraja turbulentne sezone.

Odlazak stratega Gonzalesovog renomea predstavlja neplanirani i nenadoknadiv gubitak za Partizan, koji ga je imao u planu za duže staze. Umesto dugoročnog projekta koji je tek krenuo da se uzdiže, sada smo dočekali razlaz sa Gonzalesom nakon samo nekoliko meseci saradnje.

To nije sve. Miloš Kos, jedan od najboljih igrača i srpski reprezentativac, napušta Partizan i vraća se u Nemačku. Njegov odlazak mogao bi da bude samo prvi u moru onih koji se spremaju, pogotovo ako igrači ne budu zadovoljni finansijama u bliskoj budućnosti. Status svih prvotimaca stavljen je pod ogroman znak pitanja, a klupko je možda tek krenulo da se odmotava.

Ironija sudbine i surovost ovakvog raspleta leži u činjenici da se kompletan krah dešava upravo u trenutku kada su ambicije bile na vrhuncu. Partizan je projektovan da osvaja domaće trofeje i takmiči se u Ligi šampiona, u kojoj je ove sezone zabeležio jedan remi i pet poraza, pa ga čeka selidba u niži evropski rang.

U skorašnjem klupskom saopštenju se čak navodi želja da promene u rukovodstvu ne utiču na ambicije tima, ali jasno je su zacrtani ciljevi sada mnogo teže dostižni.

Partizan s velikim nestrpljenjem očekuje plej-of Lige Evrope, dok u domaćoj Arkus ligi još nije izgubio niti bod. Posle nastupa u grupnoj fazi Lige šampiona, gde su crno-beli ukrštali koplja sa gigantima poput Vesprema, Fikse Berlina i Porta, klub iz Humske bi trebalo da 6. decembra na žrebu sazna ime svog narednog evropskog rivala. Umesto pravljenja taktike za velika evropska dela, Partizan sad mora grčevito da se bori za osnovnu egzistenciju i goli opstanak.

Trenutna situacija u Partizanu otvara i mnogo šira, fundamentalna pitanja o načinu na koji je strukturiran klupski sport u Srbiji. Postojeći model u kojem sudbina eminentnog sportskog kolektiva zavisi od aktuelne političke volje, državnih sponzorstava i donacija pojedinaca, iznova se pokazuje kao nezdrav i visoko rizičan. Dovoljna je bila jedna smena na državnom nivou da se u pitanje dovede sportski sistem izgrađen “pod šapom” Srpske napredne stranke, iako sport ne bi smeo da bude žrtva politčkih potresa.

Pred Partizanom je neizvesnih 30 dana koliki je rok za ustoličenje novih ljudi spremnih da se uhvate u koštac sa problemima. Biće to samo novi početak velike borbe. Brzi raspad Partizana u ovom trenutku prevazilazi sportske okvire – on je gorka i bolna lekcija o ceni građenja kula na temeljima od peska.