Američka javnost toliko ne prati dešavanja van svog kontinenta da sa velikim rezervama u svoju košarkašku ligu dočekuje pridošlice iz Evrope.
Stvari nisu kao nekada, tržište je otvoreno, informacije su više nego dostupne, ali se neke navike nisu promenile.
PROČITAJTE JOŠ
Doduše, možda minimalno, ali tek toliko da tamošnji kreatori javnog mnjenja bar sada znaju ko se kako zove i naslućuju na kojoj poziciji bi mogao da igra. I tu se sva priča završava.
Zbog toga i ne čudi kada se uvidi da i danas postoji nekakva sumnja u mogućnosti i kvalitete evropskih košarkaša koji su već nekoliko sezona u NBA ligi.
I ne samo da su tamo, već dominiraju takmičenjem na sebi svojstven način, striktno evropski, pametan, neamerički, nefizički, nepretenciozan, ali toliko efikasan da od njega često odbrane nema.
Zato dolazi i do zluradih komentara. Iz nemoći.
Pre gotovo dve decenije američku javnost je jako nervirao Vlade Divac, tada već preiskusan centar koji je bio jedan od retkih igrača na toj poziciji sa dovoljno petlje da se suprotstavi jednom Šakilu O’Nilu.
Legendarni mečevi Sakramenta i Lejkersa su donosili konstantne duele dve filosofije – uma koji caruje i snage koja razgrće sve pred sobom, ponižava protivnike i lomi obruče.
Divac je tada nazivan „floperom“, odnosno igračem koji pokušava da inscenira prekršaje protivnika, što je bio idealan način za borbu sa O’Nilom koji često nije umeo da kontroliše svoju brutalnu fizičku snagu.
„Uraditi Vlada, znači namerno pasti čak i pri najslabijem kontaktu. Kralj flopovanja, Flopi Divac, Ser Flopsalot, srpski Flopmaster, arhineprijatelj O’Nila“, definicije su koje se pojavljuju kada se pokuša pretraga pojmova „flopovanje i Divac“.
Kako bilo, Divac je do ludila dovodio protivničke centre svojim „igranjem na mozak“, provlačenjem lopti ispod ruku, neočekivanim dodavanjima, divnim horozima i razumevanjem igre koje nije svojstveno „običnom“ košarkašu.
I bio je kritikovan zbog toga. Jednostavno, tamošnja javnost nije mogla da se do kraja pomiri sa tim da jedan belac bez mišićne definicije i namere da na snazi gradi svoju igru, dominira ligom.
Dve decenije kasnije, stvari su ostale iste. Košarka jeste drugačija, ali su okolnosti takve da se može povući jasna paralela između sadašnjosti i relativno bliske prošlosti.
Kad mu ne možeš ništa, kada te stalno „radi“ na istu foru, kada si inferioran iako imaš nameru da pokažeš superiornost, kada ne možeš da shvatiš šta je čovek uradio pred tvojim očima, šta ti se desi?
Iznerviraš se! Poludiš!
I – vređaš.
„Bela ku*vice“, rekao je centar Klipersa Montrezl Herel Luki Dončiću, 21-godišnjem Slovencu koji bukvalno do ludila dovodi čitavu ligu, blistavim partijama, košarkaškom inteligencijom, lakoćom igre, poenima, asistencijama i skokovima koje niko ne očekuje.
Nisu ga znali. Nisu želeli da ga upoznaju. Čudili su se tome što je Dončić MVP Evrolige sa 18 godina. Govorili su da je to takmičenje sigurno bedno pošto jedno dete dominira nad odraslim ljudima.
A nisu ni želeli da pogledaju kako to dete sve to radi.
Morali su da se suoče sa istinom na teži način, ali su i dalje zbunjeni, toliko da su Luku stavili u izbor za igrača koji je najviše napredovao u prethodnoj sezoni.
Napredak je evidentan, ali ne i toliko dramatičan. Luka je već u svojoj prvoj sezoni ubacivao prosečno više od 21 poena, gotovo 8 skokova i 6 asistencija, a u drugoj je protivnicima ubacivao nešto manje od 29 poena, 9,4 uhvaćenih lopti i 8,8 dodavanja.
U plej-ofu je tek bio briljantan, upisivao je 31 poen, 9,8 skokova i 8,7 skokova. MVP partije, zar ne?
Njegovu sezonu je okončala ekipa Klipersa, koja je kreirana da osvoji prsten i ima jednu od najdužih klupa u ligi, što nije slučaj sa Dončićevim Dalasom, pritom i oslabljenim neigranjem Kristapsa Porzingisa.
Vređali su ga, udarali, gazili, pokušali da povrede, potom i „pljuvali“ u javnosti.
Ali, opet, ne mogu mu ništa. Sačekaće ih sledeće sezone. Inspirisaniji nego ikad.
Tim iz Los Anđelesa na putu ka tituli pred sobom sada ima ekipu Denvera i još jednog „belog i debelog“. Doduše, sada mršavijeg nego ranije, ali jednako opasnog, kreativnog, pametnog i nezgodnog za čuvanje.
Nikola Jokić je u prvoj rundi plej-ofa protiv Jute odigrao sedam brutalno teških utakmica i imao sijaset duela sa Rudijem Goberom, dve godine uzastopno najboljim defanzivcem lige.
I radio je sve što radi već pet godina. Hvatao lopte, bacao „tačdaun“ pasove, pogađao trojke, pogađao horoge, beležio „bekdor“ asistencije, komandovao odbranom, na kraju i postigao poene koji su ekipu odveli u polufinale Zapada.
Dueli sa Klipersima su vraški teški za Denver, protivnik je iskusniji, kvalitetniji, kompletniji, ali to ne mora previše da utiče na Jokića, koji je tokom druge utakmice bio u stanju da zabeleži bolju partiju od dvojice centara protivnika.
Sa epitetom najboljeg centra lige za prethodnu sezonu Jokić bi trebalo da uživa određeno poštovanje kod arbitara, međutim to nije slučaj. I dalje. Zbog toga često ulazi u sukobe sa „ljudima u crnom“, pošto tokom utakmica trpi neverovatan broj udaraca protivnika, koji jednostavno nemaju način da ga zaustave kada uđe u svoj, staroškolsko-betonligaško-basketaški ritam.
I nije im dovoljno što ga tuku, grebu, napadaju, Klipersi su i u javnosti glasni po pitanju Jokića, pre svih Patrik Beverli, nekadašnji igrač Olimpijakosa, jedan od najboljih defanzivaca lige, ali i jedan od naprljavijih učesnika takmičenja.
„Jokić radi isto kao Luka Dončić. On mnogo mlatara rukama i time stavlja sudije pod pritisak“, rekao je Beverli.
I to posle utakmice u kojoj je Jokić ubacio 32 poena uz 14 skokova i 8 asistencija, pritom šutnuvši svega četiri slobodna bacanja.
Srpski centar se nije dao iznervirati, samo je posegao za statistikom.
„Oni su šutnuli 26 slobodnih bacanja, a mi deset“, rekao je Jokić.
I tu je kraj svake priče. Kao što je prethodno kraj priče u duelu Dalasa i Klipersa bila Dončićeva trojka sa deset metara u poslednjim sekundama za pobedu. Kao što je američka javnost morala da prizna Divčevu genijalnost i da ga uvrsti u Kuću slavnih.
Nešto slično sasvim sigurno čeka Jokića i Dončića. I nikad nije kasno da stigne priznanje, a onima koji su imali višak reči u ustima ostaće samo da se sećaju momenata kada su mogli da se nađu rame uz rame sa takvim genijalcima košarkaške igre.
Most Triple Doubles by a Foreign born player in NBA History
Nikola Jokic: 40
Ben Simmons: 28
Luka Doncic: 22
Giannis: 18
Hakeem: 14 pic.twitter.com/86a4eWLooe— MJs GOAT (@MjsGoat) June 21, 2020
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar