Horor priča Partizana ove sezone zaokružena je porazom od Metropolitana, ekipe koju je Miroslav Berić opisao kao solidnu i to posle dva meseca u kojima su crno-beli imali samo dve pobede u svim takmičenjima.
Partizan je svoje navijače dugo navikavao na sve, samo ne na osrednjost. Kultura pobeda koja je dugo gajena, sada ne postoji, razbijena je u paramparčad.
PROČITAJTE JOŠ:
Zoran Savić je došao i prihvatio se „vrućeg krompira“ umesto Nikole Lončara kao sportski direktor, a klupa kluba koji je svakom do pre koju godinu bio želja, sada teško da je poželjna.
Nije joj valjao Vlado Šćepanović, pa Sašo Filipovski, sada je tu Aleksandar Matović kao privremeno rešenje.
Sve to izgleda drastično drugačije nego kada je Duško Vujošević bio kormilar i „general“ crno-belih košarkaša.
Pod njim su i delovali kao četa, koja možda nije uvek imala najbolje pojedince, ali je imala one koji će se boriti i koji pucaju od samopouzdanja sa kim god da igraju.
Danas Partizan nije ni senka tog Vujoševićevog, pa ne treba da čudi što je poslednjih godina u Humsku presušio priliv trofeja.
Ima tu sigurno i politike, o kojoj ovde nećemo, jer smo u razmaku od godinu dana mogli da vidimo koliko značaja imaju novac i trener.
Uz to, Partizan se nije idealno prilagodio ni novonastalim okolnostima u vezi sa pandemijom koronavirusa i posledica je brodolom koji gledamo iz kola u kolo.
Porazi u Kupu, potop u ABA ligi i ispadanje iz Evrokupa… Svuda je manje-više Partizan delovao uniformno loše. Čak i do Top 16 faze nekako je izgledalo kao da se provukao.
Zato je nemoguće povlačiti paralele sa onim Partizanom koji je skidao skalpove i velikim evropskim timovima u Evroligi, dok to takmičenje nije praktično ni zaboravio kako izgleda.
Ne igra ga odavno, baš od doba Vujoševića. Nemoguće je ne zapitati se jesu li se samo promenile okolnosti, ili se to isto desilo sa igračima i njihovim karakterima?
Sećamo se da su kod Vujoševića košarkaši radili žestoko, ćutali, trpeli povremeno i stvari koje ne želimo da vidimo, ali je taj recept nekako prolazio.
Iznedrio je Bogdana Bogdanovića, Vladimira Lučića, Novicu Veličkovića, Dragana Milosavljevića, Žofrija Lovernja, Nikolu Pekovića, Nenada Krstića, Miloša Vujanića, Uroša Tripkovića, Dejana Milojevića…
Svi oni imaju ili su imali uspešne internacionalne karijere.
Nadomak toga je bio skorijih godina i Vanja Marinković, ali baš u vreme kad je dobijao šansu kod Duška, Vujošević je otišao po drugi put u ovom veku iz Partizana.
Vanja je trebalo da nadomesti Bogdanov odlazak iz tabora crno-belih i ne može se reći da nije uspešan, jer je u Valensiji. Ipak, sve u poslednjih nekoliko godina, što se igračkog kadra i proizvodnje tiče – bilo je tanko.
Tu verovatno leži i ključni problem i razlika današnjeg Partizana u odnosu na onaj iz prve decenije ovog veka.
Zato ne treba da čudi što Berić, koji je bio gost podkasta Nova.rs kaže da ne pamti da je Partizan promenio tri trenera za sezonu (ne računajući Lazića), te da je nedopustivo da izgleda kako izgleda sada.
Potop je utoliko veći što će Partizan vrlo verovatno sada ostati bez ijednog trofeja, osim ako nekim čudom ne osvoji košarkašku Superligu.
Poslednji trofej koji su crno-beli osvojili bio je Kup Radivoja Koraća pre godinu dana kada su još davali naznake onoga što sada radi Bajern Andree Trinkijerija – bori se do poslednjeg trenutka.
Nemci su tako dobili više utakmica u Evroligi. Partizanu je to bila jedna od vodilja u godinama kada su nizali titule. Kupove su kod Vujoševića i Jovanovića osvajali kao „dobar dan“ od 2008. do 2012, uzeli su i šest titula u ABA ligi do 2013.
Bili su deo Fajnal fora Evrolige 2010. i to im niko ne može oduzeti, ma kako da su se stvari rasplele na kraju.
U domaćem prvenstvu rivali ih nisu izazvali duže od decenije. Od 2002. do 2014. niko nije mogao ni da pomisli na titulu pored Partizana.
To su uglavnom zasluge koje su se pripisivale Vujoševiću, ali su tu bili i operativci kluba, pre svih Predrag Danilović. Kao selektor Srbije i Crne Gore Vujošević se možda nije pokazao jednako uspešno, ali kad uđe u Pionir, tu se priča menjala.
Čak i u vreme najveće krize posle njegovog odlaska, dešavalo da crno-beli ostaju bez trofeja, ali i tada ne na ovako gorak način.
U sezonama od 2014/2015 do 2016/2017 bilo je sušno u Humskoj što se tiče trofeja, ali je nakon toga, predsednik Ostoja Mijailović najavio stabilizaciju i uspon kluba.
Bilo je naznaka lani, ali sve posle toga je mrka kapa. Partizanu stoga više od novca fali trener ili strateg koji će mu vratiti i igračima usaditi ono što su u sebi nosili momci iz Vujoševićevih generacija.
U suprotnom, nema tih para koje će izvući klub iz Humske, a pet trofeja u poslednjih sedam godina teško može da zadovolji bilo kog navijača Partizana.
Naročito ne one koji su godinama pratili i samo u sveščicama štiklirali jednu titulu za drugom, dok u Partizanu treneri nisu počeli da se smenjuju kao na traci. Kao sada.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare