Sreću ponekad imaš, ali nekad moraš i da je zaslužiš. To je uradio Janis Adetokumbo igrajući za Milvoki Bakse.
Nije baš toliko daleko vreme kada eksperiment i dovođenje Brendona Dženingsa i Monte Elisa nisu uspeli, ali i ono kada je Miroslav Raduljica upisivao svoje minute i hleb zarađivao u Milvoki Baksima.
PROČITAJTE JOŠ:
Ima tome jedva osam godina. Nekada slavna franšiza koja je iznedrila najvećeg strelca u istoriji NBA lige Karima Abdul-Džabara, postala je predmet smeha.
Od pisanja i traženja silnih razloga zašto Dženings i Elis, nekada obećavajući strelci, mogu da koegzistiraju zajedno na parketu, bilo je sve više i onih koji su pisali „ma potrebne su im dve lopte da bi igrali“.
Milvoki je odlučio da okrene list i svoju novu zvezdu potraži u Džabariju Parkeru. I isprva je cela ta priča obećavala, dok je iz senke vrebao mršavi, ali dugonogi i dugoruki dečko koji će kasnije postati poznat kao „Grik Frik“.
Parker je biran sa drugog mesta na draftu 2014. i od tada je trebalo da bude lice franšize. Povrede, koje su mu osakatile karijeru, pružile su priliku Adetokumbu i ovaj je to oberučke prihvatio.
Čim se privikao na NBA, počeo je da dominira, ali pre nego se to desilo, rekao je onako proročki – nikad neću napustiti Milvoki dok ne izgradimo tim šampionskog nivoa.
Ok, očekivano je da to kaže klinac koji je dobio šansu od neke slabije ekipe iz Viskonsina, dok se Ameri uglavnom biju da odu na veće tržište u Los Anđeles ili Njujork.
Upravo činjenica da je tržište manje, pogoduje evropskim igračima koji se lakše fokusiraju na posao i to je sličnost Milvoki Baksa i Denver Nagetsa.
I jedni i drugi pripadaju najmanjim tržištima u NBA uz Kingse, Minesotu i Nju Orleans i slične timove. Janis ni osam godina otkako je kao ruki 2013. došao u NBA ligu nije ovladao šutem.
Međutim, u međuvremenu je počeo da koristi predug korak, sirovu snagu i borbenost da time sebe uzdigne do nivoa dvostrukog MVP-ja lige. I ono još bitnije – šampiona.
Od noći između utorka i srede Janis Adetokumbo je sebe svrstao među najveće košarkaše koji su potekli sa evropskog kontinenta. To je ono što bi navijači u Srbiji verovatno voleli da jednog dana dostigne i Nikola Jokić.
Vladajući MVP NBA lige je sa svojim Denverom zaustavljen na drugoj prepreci u plej-ofu, jer su Finiks Sansi izašli kao prejaki za Nagetse.
Komotno su ih počistili u četiri utakmice i u nikad čudnijoj sezoni (uz onu prethodnu) došli do jednog od najneočekivanijih finala. Pamtimo da su prethodnih godina bili veoma loši, ali su negde usput sazreli.
Baksi jesu bili već nekoliko sezona jedna od najboljih ekipa na istoku, ali ove sezone je delovalo da pored Bruklin Netsa, ali i Filadelfija Seventisiksersa nemaju šanse.
I ne bi ni imali da Janis na svojoj strani nije imao faktor koji je izostao Jokiću na zapadu – sreća. Realno, Baksi su u nekoliko navrata bili na ivici ispadanja.
Da Kevin Durent nije gazio liniju za centimetar ili dva u sedmoj utakmici finala istočne konferencije, ne bi se otišlo u produžetak, nego bi Milvoki otišao kući i verovatno se oslobodio trenera Majka Budenholzera.
On je već neko vreme predmet kritika jer ne prilagođava odbranu dovoljno dobro datoj situaciji. Uz to, ne treba zaboraviti ni da je današnji šampion NBA, pre nekoliko nedelja rasturen do nivoa blamaže od Bruklina sa 39 razlike – 125:86, i to u plej-ofu.
Pa opet je prošao dalje i pola veka posle titule Karima Abdul Džabara, vratio trofej Lerija O’Brajana u Viskonsin.
Lejkersi su cele sezone bili opterećeni povredama Džejmsa i Dejvisa, na smenu ili istovremeno, Kavaj Lenard i Pol Džordž očito nisu dorasli velikom finalu, a Bruklin Netsi su imali problem kao „Jezeraši“.
Kajri Irving, pa Džejms Harden, pa obojica, pa Durent… Umesto „velike trojke“, ili četvorke ako joj se doda Blejk Grifin, Bruklin se svodio uglavnom na jedno od pobrojanih imena i tako se protiv Milvokija na duže staze nije moglo. Bilo je blizu, ali nedovoljno.
Koliko je Janis želeo titulu, pokazuje i to što je ubacio 50 poena, rekord karijere u plej-ofu u finalu, dok je u poslednjem meču slobodna bacanja šutirao 17 od 19.
Međutim, da bi on zasijao, potrebno je da ima i podršku, što Jokić nije imao. Janis ima uz sebe Midltona, a dobio je i Džrua Holideja.
Obojica su odlični igrači i kada Janis ne poentira, Midlton može da se raspucava. Jokićev Denver nije se proslavio potezima pred upravo završenu sezonu i još kad se povredio Džamal Marej, nastao je problem.
Majkl Porter mora još hleba pojesti pre nego se o njemu bude moglo pričati kao o Zvezdi. Holidej je u poslednjoj utakmici finala podelio 11 asistencija.
Midlton je pustio Janisa da dominira i dodao je „samo“ 17 poena. Prosto, Baksi su kompaktni i nekako izbalansirani i u odbrani i u napadu, a za Denver znamo da u odbrani često škripi na sve strane.
Holidej jeste bio kockanje jer je poslat iskusniji Bledso uz pikove, ali se to kockanje isplatilo nemerljivo. Koliko je Džru bio značajan pokazuje to što je u petoj utakmici ubacio 27 poena i podelio 13 asistencija.
Uz Holideja, u Milvoki je stigao i Pi Džej Taker kao iskusno pojačanje koje su u Hjustonu pokušavali da koriste kao šutera, a on u Milvokiju više posla radi u odbrani.
U napadu je i Bruk Lopez doprineo u veoma bitnoj petoj utakmici finala istoka protiv Atlante. Ubacio je 33 poena kada je Bogdan Bogdanović blistao sa 28 i na kraju bio poražen.
Janis je meč ranije povredio koleno i delovalo je da od nastavka plej-ofa za njega nema ništa. Njegov tim je izdržao i bez njega protiv veoma zanimljivog tima Hoksa.
Možete li da zamislite da u Denveru, neko ko nije Nikola Jokić istupi kao što su to uradili Lopez i Holidej u Milvokiju, u trenutku kada najboljeg igrača nema na parketu?
Nema šanse. To je suština. I pored toga, Milvoki je gubio prve utakmice u svakoj od tri poslednje plej-of serije, pa se vraćao i pobeđivao.
Denver je nešto slično radio prošle godine kada je preokretao 3:1 kao od šale. Ovog puta, bez Mareja kao drugog najboljeg igrača ekipe (pritom vrlo skupo plaćenog), Nagetsi nisu mogli bolje.
Mogao je Jokić da ubacuje i po 70 poena po utakmici, kad on izađe iz igre i sedne na klupu, stižu problemi koje će rival koristiti.
Na sve to, znamo da ni Jokić nije defanzivna sila kakva Janis ipak ume da bude, mada je kompletniji napadač.
Adetokumbo je svoju odbranu najbolje demonstrirao u prelomnim trenucima utakmice broj četiri u finalu kada je izblokirao Deandrea Ejtona za pobedu i 2:2 u seriji.
Da su tada Sansi otišli na 3:1, ogromno je pitanje da li bi se Baksi vratili. Pre ili kasnije, Devin Buker bi počeo da pogađa sve živo i ubacuje frižidere kroz obruč i pitanje titule bi verovatno bilo rešeno, a O’Brajanov trofej bi otišao u Arizonu.
Kad se pogleda ista situacija iz četvrte utakmice i kad se na mesto Adetokumba stavi Jokić ili neko od Denverovih krila (ne daj Bože Porter Džunior), Sansi bi skoro sigurno dobili taj meč.
Svašta, pa Grk je loptu Ejtona stigao na pola table! Uostalom, Sansi su pokazali koliko Denver može da bude nemoćan kad se izduva kao ravna guma. Iscrtali su i da Nagetsi nisu toliko jaki kao što možda misle, iako u ovom trenutku imaju bez dileme najboljeg košarkaša na planeti.
Primer Milvokija svedoči da to nije dovoljno i da su i Džordanu bili potrebni kvalitetni saigrači, jer bi u suprotnom i dalje kuburio u senci Detroita ili nekog drugog, pa bi možda bio jedan od najboljih strelaca u istoriji NBA, ali ne i najveći košarkaš u istoriji igre pod obručima.
To je ona razlika koju prave titule u odnosu na individualna priznanja u NBA ligi i svesti onih koji vole košarku.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare