0
"Ne, ne, ne mogu nikako", "Morate da zakažete", "Već je jedan čovek unutra, jedino da vidimo za sutra" sve ove odgovore je verovatno dobijao svako od nas ukoliko je pokušao da se ošiša bez prethodnog zakazivanja. Nijedan od ovih odgovora ne biste dobili ukoliko poželite da gledate neki košarkaški meč u poslednjih 10 dana.
I dok frizerski saloni, kafići, različiti ugostiteljski objekti, pa do nedavno i prodavnice muku muče sa ograničenjem ljudi u prostoriji, prostor bez ikakvih pravila postoji pod svodovima košarkaških dvorana.
PROČITAJTE JOŠ
Vrata teritorije bez pravila najpre je otvorila Crvena zvezda, a na petom meču plej-ofa finalne serije ABA lige protiv Budućnosti bilo je više od 4.000 ljudi. Navijači Partizana želeli su odmah jednak tretman i svojevrstan revanšizam, pa su pojurili u dvoranu „Ranko Žeravica“ da gledaju meč sa Megom.
Na oba susreta su navijači ispunili tribine nakon više od godinu dana odsustva i iako svi želimo povratak u normalan svet ostaje pitanje: Da li opet brzamo? Uostalom, već su nam jednom rekli da smo pobedili koronavirus, kad ono… Videlo se da su svi željni navijanja, da imaju šta da poruče miljenicima, protivnicima, pa čak i onima koji se nalaze na vlasti.
I dok je vlast odlučila da okrene glavu na drugu stranu, čitava Srbija je postavila pitanje: Otkud da je njima ovo dozvoljeno?
Zvezda je uredno platila kaznu od 300.000 dinara, premijerka Ana Brnabić je poručila da nije u toku, pa su navijači crno-belih shvatili to kao zeleno svetlo da pohrle u dvoranu.
Imali smo tu i originalna objašnjenja poput Darije Kisić Tepavčević koja je objasnila da nema policije za svakog građanina, a da je kršenje mera nedopustivo. I sada kako god da želite da doživite ovu izjavu, shvatamo da vladavina prava nije za svakog jednaka.
I kao da se i u kažnjavanju i poštovanju propisa mnogi vode onih nezvaničnih pravila koje važe i u saobraćaju „Prednost uvek ima onaj ko vozi BMW, zatim vozila sa rotacijom, pa svi ostali“.
U Srbiji, zemlji sazdanoj na antagonizmu, mnogo toga deluje nelogično, zapravo logika postoji, samo nije uhvatljiva za svakog.
I dok moram da stavim masku gde god da odem, baš kao i svi, bezakonje počinje kada uđete u dvoranu. Tamo je vreme stalo, pa i dalje važe pretkoronska pravila. Maske su na nivou ekcesa i pojedinačne inicijative, a nije nimalo neobična situacija da se svi grle.
Iako mnogima deluje čudno da sada gledaju snimke starijih mečeva na kojima ima po 10 ili više hiljada navijača na tribinama, u realnosti smo u prethodnih 10 dana videli da navijači zagrljeni skaču po tribini. Da se slavi svaki koš, vređaju protivnici, zaista standardan repertoar.
Koronavirus u dvorani ne postoji, iako će isti ti ljudi sa tribina izaći i onda staviti masku da bi kupili namernice, da bi zakazali letovanje u agenciji, da bi kupili bilo kakvu kartu, da bi uradili sve drugo…
Pravila postoje da bi se kršila, a neki su očigledno nešto malo jednakiji od svih nas.
I nije problem što su ti ljudi ušli na utakmicu, i nije problem što su se masovno okupljali, prekršili sve mere.
Problem je u tome što je sve to prošlo nekažnjeno, kako da poverujete da i dalje treba nositi maske i poštovati mere ako nekoliko hiljada ljudi može da radi šta želi (makar i na dva sata). Problem je što se ovakve situacije ponavljaju, što ne uspevamo da naučimo ništa iz sopstvenih grešaka.
Čak ni kada su mnogi preležali virus i izgubili makar nekog kog poznaju od posledica korone. Jeste preko 700.000 Beograđana vakcinisano, ali smo i dalje daleko od proglašavanja pobede nad „nevidljivim protivnikom“.
Uostalom, ko od nas zapravo zna kako izgleda Srđa Janković, srpski imunolog, koji je sve vreme tokom korona krize uredno nosio masku pri svakom pojavljivanju (za razliku od nekih kolega koji su krišom slikani bez maski u zatvorenom prostoru).
Pratite nas i na društvenim mrežama:
