Jedan od najboljih evropskih košarkaša 20. veka ima izuzetno tešku životnu priču, a jedan je od onih kojih je tuga odvela u smrt.
Mirza Delibašić je preminuo 8. decembra 2001. godine u Sarajevu, a već neko vreme je jedan od kandidata za Nejsmit Kuću slavnih košarkaša u Springfildu.
I ove godine se nalazi na listi od 141 imena, na kojima se nalaze još i Ranko Žeravica i Dušan Ivković.
PROČITAJTE JOŠ
Delibašić je tokom godina radio stvari koje do tada nisu viđene. Popularni „Kinđe“ je posle Slobode iz Tuzle igrao za Bosnu i za nju dao više od 14.000 poena na 700 mečeva. I ne čudi što je proglašen najboljim sportistom Bosne i Hercegovine u 20. veku.
Dva puta je odveo Bosnu do titule šampiona Jugoslavije, po mnogima u to vreme i najjačoj ligi Evrope, ali i do Kupa.
Upravo on je bio arhitekta uspeha kada je Bosna 1979. godine postala prvak Evrope. Bosna je bila prvi klub sa prostora Jugoslavije koji je u tome uspeo, a u finalu je pao Emerson u Grenoblu sa 96:93.
Sa reprezentacijom je radio šta je hteo. Na debiju u nacionalnom dresu je postao prvak Evrope, zatim je postao prvak sveta 1978. na Filipinima, da bi 1980. uradio ono što nije uspela nijedna reprezentacija sa Balkana pre i posle toga. Postao je olimpijski šampion.
„To je bila moja zlatna godina. Lopta nije htela nigde sem u koš“, govorio je Delibašić o sezoni u kojoj je sa Realom stigao do finala Kupa pobednika Kupova i u kojoj je osvojio prvenstvo i Kup Španije.
Ipak, tada ga je napustila supruga, a brzo je završio i tu priču.
Navodno je na praznoj kutiji od cigareta ostavio poruku ispred njenog stana u Beogradu.
„1. Sporazumno se razvodimo. 2. Izdržavaću tebe i Darija“, napisao je, a onda se odmah vratio u Madrid.
Blistao je na klupskom nivou, pa se preporučio Realu kada mu je ubacio 44 poena, a onda je i sam postao „kraljević“ i počeo da dominira u Španiji (već je bilo reči o toj sezoni 1979/1980).
Ipak, ono što je radio na terenu, bilo je sušta suprotnost načina na koji je živeo.
Teško je podneo raspadanje Jugoslavije, pa iako je Bosnu i Hercegovinu 1993. godine doveo do osmog mesta na Evrobasketu i dalje je patio za Jugoslavijom.
Igračku karijeru je naglo prekinuo moždani udar koji je doživeo 1983. godine i hitno je prebačen na VMA u Beogradu. Nije mogao da se kreće, da govori, oporavak je trajao jako dugo. Ipak, utehu je isprva pronalazio samo u alkoholu. Ipak, čaše vina su se ubrzo pretvarale u flaše, flaše u burad…
U jednom intervjuu je upravo Bogdan Tanjević, čuveni košarkaški trener, govorio o tome koliko je Delibašić autodestruktivan i da ga je upravo tuga ubila.
„Mirza, misliš li da se od alkohola lako umire? Ne, druže, to je teška smrt. Ako si junak i ako to već hoćeš, skoči u Miljacku, pa završi priču“ – govorio sam mu.
Kada sam ga, pet meseci pre smrti video poslednji put, to više nije bio Mirza Delibašić. Smanjio se, jedva da ste ga mogli pronaći u tom velikom krevetu. Iznuren, očajan… Polumrtav. Ali je i dalje pušio kao Turčin. Umro je od bolesti koja se zove tuga. Zove se rat. Zove se Jugoslavija“.
Opet je završio na VMA, bio je klinički mrtav, a onda su uspeli da ga vrate u život.
Poslednje godine života je proveo u jednom istom kafiću, a na kraju ga je alkoholizam koštao života.
Preminuo je u 47. godini, a jedna rečenica njegovog biografa Slobodana Đurasovića se posebno pamti.
„Doleteti, kao Mirza, do samog Sunca i onda se survati u ponor, to je zaista tragedija dostojna jednog Ikara“
Ovog leta je košarkaški genije rođen u Tuzli 9. januara dobio spomenik u Sarajevu pored dvorane koja već nosi njegovo ime.
BONUS VIDEO Najbolji potezi Nikole Jokića protiv Šarlota
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar