Jedan od najboljih srpskih košarkaša do sada nije dobijao krštenu šansu da to pokaže i u najjačoj ligi na svetu.
Već je ispričana priča o tome koliko Amerikanci ne fermaju Evropu ni dva posto, pa uzalud deluje da se evropska klupska košarka ugleda na američku.
PROČITAJTE JOŠ:
Amerikanci imaju svoj zatvoren sistem i možda će zvučati pomalo smešno, ali oko njega imaju „kineski zid“.
Jasno je da se njegove kapije ka Evropi sve više otvaraju, jer neće neko tamo preko bare da zanemari zaradu ako mu dođe talenat kalibra Luke Dončića ili Nikole Jokića, samo je pitanje koliko će vremena biti potrebno da ga u Americi prihvate.
Viđali smo prethodnih godina kako je i Bogdan Bogdanović svom imenu tamo podizao cenu, a mnogi su gledali s podozrenjem što je kao ruki dobio trogodišnji ugovor vredan oko 27 miliona dolara.
Za njih je i dalje bio „neproveren“, iako je prethodno osvojio titulu prvaka Evrope s Fenerbahčeom i bio jedan od njegovih najboljih igrača.
Oni vole da grade „od nule“ i zato je lakša prođa za nekoga ko je poput Dončića i kao tinejdžer ode tamo. Pero Antić može da ode i bude zanimljiv kad sa pozicije centra krene da puca trojke, Miloš Teodosić može da ode i da bude zanimljiv zbog uglova dodavanja koje pronalazi, Nemanja Bjelica može da zaigra u NBA i pokaže zbog čega je bio MVP Evrolige i sve to ili traje kratko, ili uloga nije jednako velika.
Nešto slično smo prethodnih dana videli i sa Vasom Micićem. Nakon što je u Evropi prešao igricu, bio najbolji strelac, MVP i dvostruki prvak Evrope, u NBA nije dobio pravu šansu sa 29 godina i još uvek u „prajmu“ karijere.
Zašto je, recimo, daleko mlađi Aleksej Pokuševski u Oklahomi dobio otkaz nedugo nakon trejda Vase Micića, to je pitanje za upravu Tandera, koja možda nije prepoznala šta sve još Pokuševski može da radi, pošto je i on imao jednu sličnu manu kao Vasa.
Ni jedan, ni drugi nemaju dobar šut. Procenti su im jednostavno loši. Pokuševski je prošle sezone pokazao napredak i dogurao do 36,5 posto za tri poena (a stoput je ponovljeno da svi moraju da šutiraju trojke) i ove sezone je doživeo drastičan pad.
Da li je slučajno što je otpušten u sezoni kad mu se procenat šuta za tri prepolovio na svega 18,2 posto? Verovatno to nije jedina stvar koja je smetala ljudima u Oklahomi, ali nema sumnje da je bola oči i Marku Degnoltu koji je rekao da Pokuševski „jeste napredovao, ali nije previše dobro razumeo igru na profesionalnom nivou“.
Šta god to značilo. Micić recimo taj problem nema. Samopouzdanje mu je na nivou, zna svoju ulogu i jedina falinka mu je šut.
Da stavimo stvari na parket. Zamislite naspram njega nekog Džrua Holideja, Patrika Beverlija, Derika Vajta ili Ou Dži Anunobija recimo. Vasa neće tako lako moći da prođe, a defanzivac će u startu znati da će probati ili da traži liniju dodavanja ili će ići na prodor.
Znaće i da Vasa u proseku pogađa tek svaku četvrtu trojku (25,8%), dok mu je šut iz igre 39,9% i onda će da rizikuje i spusti se u stav nisko da i Micić zna da mora da je nategne spolja.
Jedan promašaj, drugi, eto je nesigurnost, trener zove na klupu. U Oklahomi koja se ove sezone bori da što bolje prođe u plej-ofu koji je prošle sezone delovao nezamislivo, takve stvari se ne tolerišu dugo.
Zato je i Micić posle samo nekoliko meseci otišao dalje, u Šarlot Hornetse. I tamo je, bar se za sada čini, pronašao neku bolju situaciju za njega kao igrača.
Istina je da je odigrao tek pet utakmica, ali su neke stvari i promene evidentne. Srbin je u Oklahomi prosečno dobijao 12 minuta po utakmici.
I to kad igra. Za tu jednu četvrtinu ako je dobije, ubacivao je nešto više od tri poena i delio dve i po asistencije po meču.
Šarlot možda nije tako jak ove sezone kao Tanderi, ali mu bar daje šansu u poslednjih peta utakmica da igra konstantno 20 i više minuta po meču. Onaj u kom je dobio najviše vremena na parketu, protiv Memfis Grizlisa, odigrao je i najbolje sa 18 poena.
A kad se uporedi tih pet mečeva sa onih prethodnih 30 u Oklahomi, već se nazire neki obrazac jer Vasa ima prosečno 9,4 poena i 5,8 asistencija po utakmici.
U tri od pet je imao dvocifren košgeterski učinak, pa je Memfisu dao 18, Atlanti 13, a Golden Stejtu 10 poena.
Njegovih 9 asistencija protiv Grizlisa i 8 protiv Jute su svakako dobar nagoveštaj, ali opet kuburi sa „praćkom“ van linije 7,25 metara jer ne može da dobaci do 30 posto.
Nije on nikad bio „čist“ šuter i to verovatno nikad neće ni biti u onom smislu u kom su to neki Džej Džej Redik, Kajl Korver ili Klej Tompson, ali može bar da proba da se popravi dovoljno da ga defanzivci ne ostavljaju samog i pomisle: „Ma neka šutne“.
Ako u tome uspe, onda Micić ne mora da brine za svoju budućnost u NBA ligi, u suprotnom, za povratak u Evropu je daleko od kasnog.
BONUS VIDEO: Najbolje od Vasilija Micića u Evroligi
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar