Marko Jarić je po prvi put progovorio o zlatu u Indijanapolisu posle 24 godine: Bojao se da ispriča šta se desilo u SAD, a sada odlučio da prekine ćutanje

Ipak, u jednom podkastu napravio je izuzetak i otvoreno pričao o iskustvima koja su ga oblikovala, greškama koje je pravio, ali i čuvenom Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002. godine.

Jarić je bio važan deo reprezentacije Jugoslavije koja je tada šokirala Amerikance, a potom u dramatičnom finalu savladala Argentinu i osvojila svetsko zlato. Upravo je on u završnici finala pogodio izuzetno važna slobodna bacanja, ali je sada priznao da se tih trenutaka seća iz potpuno drugačijeg razloga.

„Iskreno, ne volim previše da pričam o košarci, svojoj karijeri i svemu što se dogodilo. To je prošlost, a ne volim da pričam o prošlosti. Ne mogu da podnesem kada igrači stalno pričaju o tome šta se dogodilo pre 10 ili 20 godina, kako su tada nešto osvojili i slično“, rekao je Jarić.

Kada ga je voditelj podsetio na nastupe u Indijanapolisu, nekadašnji reprezentativac otkrio je nešto što do sada nije javno govorio.

„Ja se ne sećam svojih poteza u Indijanapolisu. Pamtim ih jedino zato što sam se plašio. Bio sam prestravljen! Ali ne želim da pričam o tome šta je bilo. Ponosan sam na to što živim u sadašnjem trenutku.“

Iako ne voli da se vraća u prošlost, Jarić je istakao da košarku i dalje prati sa velikim zadovoljstvom, posebno zbog onoga što evropski igrači danas rade u NBA ligi.

„Pratim i volim košarku, možda malo manje njen poslovni deo, ali ja samu igru obožavam. Oduševljen sam onim što evropski igrači trenutno rade u NBA ligi. Volim da gledam Luku Dončića i Nikolu Jokića. Oni su fenomenalni igrači. I Bogdana Bogdanovića, ja bih voleo da sam igrao sa njima. Pa i Topić... Neverovatno je koliko talenata dolazi iz Srbije i bivše Jugoslavije. Tu je i Zubac iz Hrvatske. Ali hajde da pričamo o njima. Ne želim da govorim o onome što se događalo dok sam ja igrao pre pet, deset ili više godina.“

Na to se voditelj našalio da je od njegovih najvećih uspeha prošlo više od dve decenije.

„I u životu se trudim da tako razmišljam. Želim da budem prisutan u sadašnjem trenutku. Više ne želim da sanjarim o budućnosti niti da pričam o prošlosti“, objasnio je Jarić.

Posebno zanimljiv deo razgovora odnosio se na promenu načina razmišljanja i shvatanje uspeha. Nekadašnji NBA košarkaš priznao je da je tokom odrastanja verovao da su sebičnost i arogancija neophodne osobine svakoga ko želi da stigne do vrha.

„Gledaj, u vreme kada sam odrastao, posebno u Srbiji, pokušavaš da radiš ono što naučiš dok si mlad. Tada sam verovao da uspešni ljudi, a posebno sportisti, moraju da imaju određenu dozu arogancije i sebičnosti.“

Međutim, kasnije je shvatio da takav pristup može da ostavi ozbiljne posledice na druge delove života.

„Kažu, u suprotnom nećeš biti uspešan. To je jednostavno tako, kažu. Niko ti u toj ranoj fazi ne kaže da, iako ti takav pristup donosi uspeh, istovremeno potiskuje sve ostalo i uništava druge aspekte tvog života. To samo vremenom naučiš. Život te nauči tim lekcijama, posebno kada je reč o sportistima. A srećnici su oni koji iz svega toga nešto nauče. Mnogi ljudi nikada ne nauče te lekcije.“

Jarić smatra da je jedan od najvažnijih zadataka svakog čoveka da upozna sebe i prihvati sopstvene slabosti.

„Zato je izuzetno važno da izađeš iz zone komfora, da učiš i da razumeš sebe. Mene uvek raduje pomisao na to kakva ću osoba postati za godinu, tri ili pet godina. Jer život je upravo to – proces učenja. Putovanje.“

Govorio je i o tome koliko uspeh može da zavara čoveka, naročito kada se meri novcem, slavom i profesionalnim dostignućima.

„A onda dođeš do svega toga i zapitaš se: 'Čekaj, čekaj, o čemu svi pričaju?'. I tada počinje taj proces. Iz mog ugla, to podrazumeva da postaneš skromniji, da razumeš ko si, da prepoznaš sopstvene nesigurnosti i shvatiš zašto si se ponašao na određeni način.“

Prema njegovim rečima, suočavanje sa sopstvenim strahovima i greškama neophodno je za lični napredak.

„Da li je to bilo zbog straha, trauma iz detinjstva ili nečeg drugog? Važno je da pokušaš sve to da razumeš i da budeš spreman da prihvatiš sebe. Da kažeš: 'Ponašao sam se tako jer nisam znao bolje. Hajde da naučim nešto, da razumem sebe i da prihvatim ono što jesam'. Mislim da je prihvatanje izuzetno važno.“

Dodao je da se sa nesigurnošću suočavaju gotovo svi, a posebno mladi sportisti koji pokušavaju da izgrade ime i karijeru.

„Svi imamo određenu dozu nesigurnosti. To se posebno odnosi na mlade muškarce koji pokušavaju da budu uspešni i izgrade svoje ime. Takođe, ranije nije bilo toliko mogućnosti da nešto naučiš o tome. Mislim da je poslednjih nekoliko godina, zahvaljujući društvenim mrežama, svest o tim stvarima među muškarcima mnogo veća.“

Jarić je veoma mlad napustio Jugoslaviju i otišao u Italiju, gde je gradio evropsku karijeru, pre nego što se preselio u NBA ligu. Upravo zbog takvog iskustva smatra da mladi sportisti često nisu spremni za sve što ih čeka.

„Pre svega, najvažnije je da uopšte ne znaš ko si. Postaneš profesionalni košarkaš ili sportista u bilo kom drugom sportu, izađeš zatim iz tih lepih studentskih dana, imaš 17 ili 18 godina i odjednom ulaziš u svet u kojem si najbolji, neverovatan, sjajan... Koliko god da si inteligentan i svestan sebe, ti zapravo ne znaš ko si.“

Zbog toga mladim sportistima savetuje da ne žure sa važnim životnim odlukama.

„Moraš da prođeš kroz proces upoznavanja sebe. Dok ne dođeš do tog trenutka, zaista bih ti savetovao da ne donosiš neke lude odluke. Shvati da još ne poznaješ sebe. Mislim da je veliki dar kada čovek shvati da nešto ne zna. Pokušaj da razumeš da je sada najvažnije da se usredsrediš na sport kojim se baviš.“

Na kraju je priznao da su upravo pogrešni potezi i teški trenuci imali najveći uticaj na njegov razvoj.

„Da nisam donosio neke loše odluke, ne bih naučio najvrednije lekcije u životu. Najveće greške i stvari zbog kojih sam se pitao: 'Bože, zašto se ovo meni dešava? Ovo je užasno' – upravo su me one najviše naučile. Zapravo su me pogurale napred i pomogle mi da napredujem.“

Danas, kako kaže, čak ni neprijatna iskustva ne posmatra kao nešto nužno negativno.

„Zato danas ništa ne posmatram kao nešto loše. Kada su stvari dobre, odlično, hvala Bogu. A kada su loše, zapitam se koju lekciju treba da naučim iz tog trenutka i nastavim dalje.“

Razgovor je završio porukom koja najbolje opisuje njegov današnji pogled na život.

„Preuzimam odgovornost za sve u svom životu i ne bih ništa menjao.“