11
Kao što je to postala tradicija u 21. veku, mesecima pre okupljanje reprezentacije za neko veliko takmičenje priča se o tome ko će na kraju i završiti u najboljih 12 igrača.
Nekada ranije je reprezentacija predstavljala pravi izlog, mogućnost da igrači dođu do bogatih ugovora. U teškim trenucima po našu zemlju je obično ta patriotska crta činila da košarkaši sa nestrpljenjem čekaju okupljanja.
PROČITAJTE JOŠ
Ipak, stvari su se polako promenile. Sada su selektori suočeni sa ogromnim pritiskom javnosti, a igrači se nalaze na meti uvreda navijača u momentima kada odluče da kažu „ne“ reprezentaciji.
I dok većina ne može da oprosti igračima kada odbiju da ponesu dres sa državnim grbom iz bilo kog razloga, odluke Nikole Jokića podelila je javnost. Najbolji košarkaš planete (aktuelni MVP NBA lige) je odlučio da ovog leta ne nosi dres Srbije, a uskoro su otkazali i Aleksej Pokuševski i Alen Smailagić.
I dok se mnogi utrkuju da brane ili kritikuju ove odluke jedna stvar je neosporiva – legenda se postaje u reprezentaciji.
Upravo se mit, neki bi rekli i pravi folklor oko nekog igrača gradi kada nosi dres „zemlje košarke“.
I taj kult reprezentacije je doživljavao ozbiljne udare, ali i danas niko ne može da ospori da su navijači najponosniji upravo na košarkaše.
Koliko dugo su se prepričavale reči Aleksandra Đorđevića koje su stale u onu moćnu frazu „Je l’ sad shvataš sine“.
„Sportistima se pruža prilika da predstavljaju svoju zemlju u nečemu. Da li ima nešto više i veće? Ugovor, novac, jedno leto više provedeno na plaži ili brodu – ima vremena za to. Karijera sportiste vrlo brzo prođe, pogotovo ta reprezentativna jer je zahtevna. Nikada neću zaboraviti Vladimira Radmanovića, te 2002. godine, kada su osvojili zlato u Indijanapolisu. Dočekao sam ih i otišao sa njima u Skupštinu grada. I na toj terasi, Radmanović je bio bez medalje jer je napravio jedan „dišpeto“ prema treneru Pešiću u nekom četvrtfinalu ili polufinalu, i bio odstranjen, a zamenio ga je 13. igrač koji je tada bio sa njima, Smiljanić, koji uopšte nije igrao, ali oko čijeg vrata stoji zlatna medalja. Radmanović je toliko plakao da sam ga zagrlio i rekao mu: „Je l’ sad shvataš, sine?“ A on me grli i viče: „Sad shvatam.“ I suza suzu stiže. Shvatiće oni…“, rekao je Đorđević za Nedeljnik.
Decenijama unazad se život u Srbiji pauzira na dva sata kada košarkaši izađu na teren. Tada sve staje, pale se televizori, ide na utakmicu, na svaki način bodri nacionalni tim. Ponosan je narod na sve što naši košarkaši rade širom sveta, ali ono što se uradi u reprezentaciji zauvek ulazi u legendu.
Igrač. Mit. Legenda.
Uostalom ko može da zaboravi neki od sledećih trenutaka.
Prošlo je 26 godina od trenutka kada Predrag Danilović silovito zakucao preko Arvidasa Sabonisa. U finalu Evropskog prvenstva za košarkaše (prvo takmičenje koje je Jugoslavija igrala posle ukidanja sankcija) Danilović je protiv Litvanije (96:90) izveo potez koji se i danas prepričava.
Istrčao je brzi kontranapad, a nije ga omelo ni to što se ispred njega našao Sabonis. Silovito je zakucao preko litvanskog diva od 222 centimetara, a kasnije je objašnjavao da se odbacio od ruke Sabonisa.
Ostaće upamćen i njegov pogled ka Sabonisu, iako je Danilović pogledao u sudije jer je smatrao da je bio faul. Na ovom meču je Aleksandar Đorđević postigao 41 poen.
Iako je možda pomalo ostao u senci Danilovića dve godine ranije, već 1997. godine je Aleksandar Đorđević sebe uveo u legendu.
Pogodio je čudesnu trojku protiv Hrvatske sa zvukom sirene za pobedu od 64:61 u prvom susretu dve selekcije od raspada Jugoslavije.
„Plavi“ su pobedili nakon što je Đorđević postigao trojku preko odbrane, a onda trčao oko terena.
Đorđević je tako postigao možda dve najvažnije trojke 90-ih godina za srpsku košarku jer je prethodno 1992. godine Partizanu doneo titulu u Istanbulu na gotovo identičan način.
Trenutak kada Dejan Bodiroga „prodaje“ svoju čuvenu fintu Karmelu Entoniju dugo se vrtela na TV špicama sportskih emisija.
Na prijateljskom meču Srbije i Crne Gore i SAD je naša selekcija poražena sa 78:60 i tako barem malo ublažila bol od poraza u Indijanapolisu dve godine ranije kada je Jugoslavija stigla do poslednjeg zlata na svetskim prvenstvima.
Ipak, jedan potez Bodiroge naterao je hiljade dece da trenira košarku, ukršteni korak i dvostruka finta pokazala je sav košarkaški šmek koji je u sebi nosio jedan od najboljih evropskih igrača svih vremena.
Jedna od najluđih završnica naše selekcije u poslednje vreme bio je četvrtfinalni meč Srbije i Španije (92:89) iz 2010. godine kada je Miloš Teodosić postigao trojku za trijumf koja je postala instant klasik.
Na 3,1 sekundi do kraja Teodosić pogađa trojku preko Horhe Garbahose na sjajan način, a klupa „orlova“ je potpuno eksplodirala jer je tada aktuelni šampion sveta bio pred kapitulacijom.
„To je Dudina filozofija, da istrošimo vreme do kraja i u poslednje, 2, 3 sekunde da se šutne lopta. Ja kada sam video Garbahosu da me je preuzeo, ja sam hteo da idem na prodor, ali sam bio toliko umoran, da jedino što sam mogao je da šutnem“, rekao je Teodosić godinama kasnije.
Na Evropskom prvenstvu u Liježu 1977. godine Jugoslavija je po treći put u nizu završila takmičenje sa zlatnom medaljom. U finalu je pao i SSSR sa 74:61, a ubedljivu igru su „začinili“ Dragan Kićanović i Zoran Slavnić „odbojkom“ koja je pokazala svu dominaciju naše selekcije.
Razmenili su Kića i Moka nekoliko kratkih dodavanja, a svi ostali igrači su zbunjeno gledali šta zapravo rade. Pričalo se da je selektor Aleksandar Nikolić bio ljut na igrače zbog omalovažavanja rivala, iako se na snimku videlo da je okrenuo glavu u tom momentu.
Ovo je samo potvrdilo lucidnost jugoslovenske škole košarke koja se bitno razlikuje od svih ostalih.
I ima tu još mnogo momenata kojih se sećamo. Tri trojke Gurovića u nizu za rušenje SAD u Indijanapolisu 2002. godine ili završni minutu meča sa Argentinom kada je Bodiroga povukao čitav tim. Pamtiće se i suze Bogdanovića nakon finala EP 2017. godine, dodavanje Tea iza leđa kroz čitavu odbranu SAD 2016. godine na Olimpijskim igrama (Durent se na svakih šest meseci seti tog dodavanja), tu je i zakucavanje Kalinića preko Burusisa na SP 2014. godine, „pištolji“ Bogdana protiv Brazila ili klimanje glavom Mačvana protiv Australije na Igrama u Riju…
To su samo neki od momenata zbog kojih je košarkaška selekcija i dalje omiljena među navijačima.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
