0
Kada je njegova profesionalna karijera "napunila" punoletstvo, Mile Ilić, nekadašnji igrač FMP, Nju Džersi Netsa, Crvene zvezde... rešio je da stavi tačku. Po izgledu lica nije mu bilo teško da preseče iako je mogao da odigra bar još koju sezonu.
PROČITAJTE JOŠ
„Lepo ste rekli, mogao sam još, zdrav sam, imam energije, ali starija ćerka je krenula u školu, porodica je na prvom mestu. Vratili smo se u Srbiju, stacionirali se u Beogradu. Ispred nas je novo poglavlje“, sa osmehom za Nova.rs kaže Ilić, svojevremeno jedan od najvećih centarskih talenata u Evropi koji je kvalitet unovčavao u 19 klubova na tri kontinenta.
A stigao je i do NBA. Prvi put 2005. kao 43. pik Netsa, a drugi, godinu dana kasnije kada je obukao dres tada tima iz Nju Džersija.
„Uh, proletele su brzo godine. Eto, sada kada me pitate, setim se koliko sam bio nezreo za mnogo stvari, ali na kraju bilo je lepo, neću da se žalim, već se sećam lepih stvari, od tog drafta, pa nadalje. Baš sjajno iskustvo, u tim mladim godinama, zatim igranja u Zvezdi, čiji sam kapiten bio jedno vreme. Nije bilo loše“.
U nekoliko navrata je Ilić igrao i za nacionalni tim, ali samo tokom priprema.
„Nekako sam uvek bio ’13. prase’. Ali ipak su bili lepi ti periodi. Ostao je taj nesuđeni Japan (Svetsko prvenstvo 2006.), kad su reprezentaciju SCG činili igrači iz dva kluba. Zanimljivo iskustvo. Ali, daleko je bilo, pre 14 godina. Ne mogu ni da se setim svega.“
Na jednom od reprezentativnih okupljanja nastala je i poznata slika na kojoj je petorka Gurović, Miličić, Teodosić, Aleksandrov i Ilić u crveno-belim dresovima, ali fudbalskog kluba.
„Bili smo u Kovilovu na pripremama reprezentacije, jednim od onih na kojima sam otpao kao ’13. prase“. Bio je to meč sa Rendžersom (iz Glazgova). Kao: ‘ajde da idemo’. Brzo smo se organizovali. Bilo je fantastično. Sutradan su usledile i neke kritike tipa ‘kako reprezentativci, a idu na ‘Sever’, na šipku“. Bilo je i onih koji su nas podržali. Šta ćete, to je Srbija…“
Nije to jedini put da je Mile s tribina bodrio fudbalere Zvezde.
PROČITAJTE JOŠ
„Pa dorbo, nisam bio mnogo u mogućnosti, zbog profesionalnih obaveza. Ali, eto išli smo prošle godine u Salcburg. Jedan od momenata za pamćenje. Na 2:0 sedimo kao ‘pokisli’, a onda potpuni preokret, ludnica…“
Ludnica je bila i na draftu 2005, kada je tadašnji zamenik komesara NBA, a danas komesar najjače lige na svetu, Adam Silver, odrecitovao da su Netsi izabrali Ilića.
„Fantastičan osećaj, bez obzira što kao mlad, neiskusan, ne znam ništa kako funkcioniše, gledam sve to i sve ti nepoznato. Očekuješ da budeš u prvoj rundi, nadaš se da ćeš da iznenadiš, ali na kraju u suštini bude realnost u tom momentu. Bio sam svestan tek sutradan. Sećam se konferencija za medije, predstavljanje. A ja u istom odelu. Čujem iz Srbije „kako to opet u istom odelu’ i ‘prerano sam otišao’… Nisam otišao sam, tražili su me.“
Odigrao je Mile samo ‘jedno leto’ za Netse, a mnogi su mislili da će ostati duže…
„Sad pričam mlađima, da ih posavetujem iz mog iskutva. Na ličnom primeru znam šta i kako ne treba. Prvo bih savetovao da im agenti objasne realno kako sve funkciniše, šta mogu da očekuju, kako da se ponašaju. Mladim ljudima je neophodna edukacija, od načina kako da komuniciraju s medijima, kome da se obrate… To ovde u Srbiji niko ne radi. Važno je kako i kada da se obraćate sedmoj sili. Ja ništa ništa nisam znao, nisam bio upućen. Bio sam ‘zelen’, mislio sam da sam bogom dan, da moram odmah igram. Ali, vreme pokaže da nije baš tako, da si preterao u očekivanjima. Ali šta da se radi…“
Samokritičan je Ilić, koji umesto da ostane na NBA koloseku, posle godinu dana se prebacio na evropski.
„Mislim da sam iz NBA koloseka ispao u Koloradu. Izbacila me je povreda skočnog zgloba, posle koje nisam mogao da se vratim dve-tri godine na pravi način. Sećam se da su mi doktori Netsa rekli da je bolje da sam imao otvoreni prelom nego takvu vrstu distorzije. ‘Vukao’ sam to toliki period, nisam znao gde sam. Sve mislim OK je, mogu ja… Kad si mlad, ideš preko bola, onda navikneš na bol. Ali, sve je trebalo drugačije da se uradi. Mada, na kraju, izgurao sam 12-13 lepih godina, doduše ne na nivou na kom sam ja očekivao, ali i drugi. Trebalo da bude bolje, međutim, ne žalim se…“
Iskren je kada kaže za čim žali u košarci.
„Žalim što nisam igrao Evroligu i nisam ostao duže u NBA. Ostalo je bilo manje-više OK.“
Ipak ima upisana učešća na dva fajnal-fora Evrolige, u Beogradu i Vitoriji, ali u potpuno drugačijoj ulozi, kao vlasnik sajta „Baskteballsphere.com“.
„Bio sam na F4 kako bi rekli, kao preduzetnik, predstavnik medija. Imao sam ozbiljne namere, ali nisam ozbiljno shvatio“, stiže Ilić da se našali na svoj račun.
Priča i o pregledu terena sa novinarske stolice, ali i o drugačijem uglu gledanja na novinarski posao.
„Novinarski posao nije lak. Malo je igrača koji ga poštuju i cene, obično novinara vide kao radnika koji došao da čuje neku njihovu priču i to je to. Kad sam bio mlađi, ni ja to nisam shvatao, ali sada je drugačije.“
Njegovo pojavljivanje na konferencijama za medije iznenadilo je mnoge Ilićeve bivše kolege.
„Nisu znali kojim sam poslom. Mislili su da sam skaut. Kad sam im rekao da sam ‘sa ove strane mikrofona’, bili su izenađeni.“
I Mile je bio iznenađen kada je upoznavao druge zemlje, kulture, narode, dok je igrao… Najviše ga je poslovno opčinila Litvanija.
„Zemlja košarke, ali bez ikakvog pereterivanja. Žive za to. Tamo doživiš košarku na prvi način, dok kod nas to nije ispraćeno na tom nivou. Tamo, da ne preteram, skoro svaka ekipa, uz domaći šampionat, igra bar još jedno takmičenje. Na svakom meču, gde god da se igra, hala je puna. Nisu to dvorane od 15-20 hiljada mesta, ali je svaka puna. I kada Žalgiris u maloj dvorani dočekuje slabiju ekipu, dvorana je krcata. Daleko su ispred nas. Voleo bih da jednog dana bude tako i u Srbiji, mada nisam optimista.“
Od ostalih zemalja ističe Bahrein.
„Fala Bogu imao priliku da u zrelim godinama upoznam mnogo različlitih zemalja, nove ljude, sklopim nova prijateljstva, što bi se reklo proširio sam vidike. Najlepše je bilo u Bahreinu, iako je u pitanju malo ostrvo. Osećao sam se lepo, s porodicom, mirno, tiho. Ne ulažu novca kao ostale arapske zemlje, ali to što ulože je na vreme. Izuzetno uređena zemlja.“
Stigao je da upozna i Bejrut, ili mediteranski Pariz, kako su ranije zvali ovaj libanski grad.
„Konfuzan, razbacan, ne zna se šta je levo, šta desno, gore, dole, ali na poseban način sjajan. U njemu se ukrštaju četiri vere. Mislim da ni oni sami ne znaju kako sve to funkcioniše, ali -f unkcioniše. U neku ruku podećaju na nas, po principu ‘sve može, ali i ne mora’. Pored svih ratova i nedaća koje su ih zahvatile i dalje su opušteni.“
Opušten je i Ilić, koji je vrlo rano, još kada je spakovao kofere u rodnom (majevičkom) Priboju, shvatio da mu je košarka životni poziv.
„Kako i ne bih shvatio kada sam sa 14 godina otišao od kuće za košarkom. Praktično sam tada znao da će mi to biti profesija.“
Igrao je, kao što ne napomenuto, u 19 klubova. Ipak, izdvaja svoje prve profesionalne godine u FMP, iz jednog razloga.
„Ta škola je prva ovde zaživela, koju sada mnogi pokušavaju da kopiraju. Savršen način za poslovanje, bez premca su bili, a koliko znam i ostali. Uložili su u dvorane i u oko dvorane, u igrače… Košta naravno, ali verujem i da se na kraju isplati. Zato mnogi danas pokušavaju da preuzimaju taj format“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
