Ne može malo građanski rat, a malo igramo košarku za medalju

"Vidim +381, možda majka me treba, ili neko od mojih sa sela, ko me zove usred jela... Kad neki nepoznat glas kaže 'Znaš ti ko je ovde. Ti se tu zaj***vaš dok se naši ovde bore'", prepoznatljiv je deo pesme grupe "Beogradski sindikat".

Pesma - Svedok (Saradnik). Možda se nekom ne sviđa, i na to ima pravo, niti je paralela bukvalna, više osećaj koji je vladao tokom boravka u Rigi. I o kojem nije trebalo pričati za vreme turnira, odnosno dok su košarkaši Srbije bili deo istog.

Više nisu. A nisu ni roboti, nisu imuni, od krvi i mesaa su. I oni su ljudi. Ne treba im opravdanje, niti traže alibi. Zato nisu ni otkrili šta su proživeli tokom 72 sata, tek posle su krenule priče o virusima, igranjem pod injekcijama - svesni su da su odigrali ispod svih očekivanja. Bilo ona velika, nerealna, da li se narod puvao ili nije - nije to bila ona ekipa koja znamo kakva ume da bude.

Pokazali su nam to i u Manili 2023. svetskim srebrom i godinu dana kasnije kada su u Parizu stavili olimpijske bronze oko vrata.

Šta se od tada promenilo? Kako smo došli od toga da umalo srušimo Amere u najboljoj košarkaškoj utakmici koju je svet video, do toga da nas izbace Finci na Evrobasketu? Jedna od omiljenih disciplina kod Srba je da se nađe krivac, da se uperi prstom u nekoga. Splet više stvari doveo je do eliminacije koju niko nije očekivao, jer ova ekipa je došla u Rigu po (zlatnu) medalju, a ide kući posle osmine finala. Povrede, virus kako kažu, manjak agresivnosti, (ne)spremnost, atmosfera oko ekipe, ne u samom timu, jer je po reakciji Ognjena Dobrića delovalo da je među njima stvarno sve kako treba.

Na sve to pritisak da se uspe - nije i ne može da bude glavni krivac, ali je svakako doprineo da epilog put kući uz bolje izdanje protivnika kome treba odati priznanje. A kada se greške ponove i lekcije ne nauče, a sami su upozoravali na iste, onda je ova generacija ostala bez medalje na evropskim prvenstvima.

Mi smo čudan narod... Više volimo da radimo nešto iz inata, kad ne veruju u nas, kad nas potcene. Mentalitet nam nije takav da smo favoriti u bilo čemu, osim u sportu, ali i to je bilo pre, i to se promenilo. Kada imamo najbolje i kada nas vide tamo gde po kvalitetu zaslužujemo da budemo, po pravilu se desi neki bolan šamar realnosti poput ovog u Rigi. Više nam prija da se snalazimo kad smo otpisani, da pokažemo - e, sad ćete da vidite.

I sigurno da je poraz teško pao, i dan kasnije, ali ne onako teško kao neki pre. Neke druge stvari, mnogo bitnije, dešavaju se evo već skoro godinu dana širom Srbije. Ne morate ni da zamišljate sledeću situaciju, dogodila se - uveče gledate brutalne napade policije na građane i scene modernog građanskog rata na ulicama napaćenog Novog Sada, sutradan pričate o košarci i očekivanjima pred osminu finala Evrobasketa.

Ma, koja Finska, prolazimo to peške, pa medalja nas čeka, treda da uzmemo to zlato posle 20 i kusur godina koliko nismo... Je l' bruka, je l' katastrofa? Blaže zvuči neuspeh? Jeste, i - šta sad? Ništa. Proći će, i osećaj gorčine, i osećaj tuge među navijačima, normalne su i suze u narodu koji na košarku decenijama gleda kao na nešto uzvišeno.

E, uspeli su da nam upropaste košarku i jedno veliko takmičenje. Ko oni? Oni koji šalju ljude kojima tu nije mesto, još na svoj narod, daleko od kuće, na narod koji živi za tu reprezentaciju i godinama planira i odvaja za dolazak ovako negde. Jeste, došli su i oni da "navijaju", a usput da izazivaju sunarodnicima "divan" osećaj poput mučnine u stomaku.

I ne samo običnim ljudima, nego i igračima, pa umesto da misle samo na košarku i teren, pažnju im odvrate misli gde su im članovi porodice, pošto su njihova mesta iza klupe zauzeli oni koji su na zadatku. Zabrinuti pogledi, nepoznati osećaji i sve ono što običan i normalan čovek odbija da prihvati, a mi odavno ne živimo u normalnom društvu.

Nije zgoreg ponoviti - košarkaši nisu roboti, i oni provode vreme na telefonu kao i svi drugi, vide stvari svojim očima. I oni mogu da budu anksiozni, zabrinuti, šokirani, ljuti...

Nije moguće da se uveče gledaju snimci iz Novog Sada gde se batinaju i stari, i slabo pokretni, i mladi - oni koji se mesecima bore za pravdu, istinu i da nam nekad svane to čuveno "bolje sutra", a da se sledećeg dana igra vrhunska košarka.

Ne može, nije normalno. Naopako je. Da li je narod zaslužio radost - naravno. Da li su košarkaši zaslužili - na terenu to ovaj put, nažalost, nisu pokazali. Da li su svi ostali to zaslužili, pa da se opet sakriju i skrenu pažnju - nisu.

Kosmička sila je više loptu gurala u obruč Srbije nego Finske ili shvatite to kako god želite. Ovaj put stvarno nije moglo, jer neki ivičnjak o koji slabo pokretni ljudi udare glavom ne može sutra da služi da se na njemu stoji za doček sportista i slavlje.