Košarka, pogotovo ona na najvišem nivou, poput NBA, Evrolige, Evrokupa, španske ACB lige, nedostaje svima. Igračima, trenerima, gledaocima... Ljudi su se zasitili gledanja filmova, TV serija, repriza mečeva. Željni su dobre akcije, zbog čega sva takmičenja (koja nisu proglasila kraj) pokušavaju da nađu račun koji bi zadovoljili sve strane.
Sve više se probija opcija turnirskih završnica, u jednom gradu. Doduše, ne direktno, iz usta čelnika liga, već izokola.
Najbliži centrima (odluke) koji je pomenuo da lige na stolu imaju i plan za takav scenario je Ergin Ataman. Trener Anadolu Efesa se čak, na osnovu samo jednog parametra (broja zaraženih od virusa), potrudio da napravi uži spisak zemalja u kojima bi mogla da se realizuje turnirski nastavak Evrolige, ali uz jasnu ogradu da su prepreke silna zdravsteno-bezbednosna ograničanja, ne samo kada je naša zemlja u pitanju.
PROČITAJTE JOŠ
Među pomenutima je i Srbija, odnosno Beograd, koji bi tehnički mogao da ispuni sve uslove.
Nalazi se na najvažnijoj evropskoj raskrsnici, udaljen, ili je blizu velikoj većini gradovi koji imaju evroligaške timove.
Godinama je pokazao da poseduje kapacitet za organizaciju i najsloženijih događaja, a nesumnjivo da bi turnir Evrolige u jednoj dvorani koji bi činilo najmanje osam timova, smeštenih u maksimalno dva hotela, bio najsloženiji.
Takođe, mnogo puta je Beograd demonstrirao sposobnost brze rakcije, kao što je nedavno bio slučaj organizacije duela Darušafaka – Virtus i Makabi – Baskonija (u poslednjem momentu su vlasti Izraela dale dozvolu da se igra u Tel Avivu).
Ništa manje važna nije činjenica ni da bi u vreme kada virusnu krizu u stopu prati finansijska, troškovi organizacije u Beogradu bili značajno niži nego u ostalim, posebno zapadnoevropskih sredinama.
Ali, ko bi, ne samo u Srbiji, čak i da su ne mali ekonomski benefiti, u vreme kada se ne nazire ishod najvećeg rata još od Dana pobede, 9. maja 1945, smeo da preuzme toliki rizik? Ko bi se usudio da organizuje svojevrstan rijaliti u kome bi bilo „zatvoreno“ nekoliko hiljada ljudi (igrači, stručni štabovi, uprave klubova, radnici hotela, obezbeđenje, TV ekipe…) iz, samo na papiru, deset zemalja čiji su klubovi učesnici (u Ligi su igrači iz preko 30 država)?
Dok se ne pronađe vakcina, ili dok se putem izolacije ne iskoreni virus, odgovor je – niko.
A, kada se život bude u vratio u normalu, bilo na jedan ili drugi način, odnosno kad prođe bilo kakva opasnost od koronavirusa, zašto bi se onda uopšte bilo ko bavio organizovanjem takve vrste turnira umesto utakmica u uobičajenim uslovima?
Pratite nas i na društvenim mrežama:
