Polećemo...
Nešto malo spavanja, ako ga je bilo i dva sata, i pravac aerodrom – čekaju Prag i Evrobasket, a ispraćaj nije mogao bolji da bude.
PROČITAJTE JOŠ:
Povratak na ono ludo normalno, ali s omiljenim začinom. Tako bih opisao šta me čeka narednih 18 dana na Evrobasketu, a vas svi najzanimljiviji detalji i sve ono što do sada niste mogli da vidite sa jednog turnira. Prvo pravo postkoronako poslovno putovanje (ok, previše slova „p“), jer ona dva izleta u Sarajevo nisu priredila šok i ludnicu sa aerodroma.
Uz to je taksista došao pre vremena, samo da je na tome ostalo do leta, bio bih zadovoljan, kad ono…
Svi su pravu kad kažu da aerodrom „Nikola Tesla“ izgleda kao ratna zona, ali su mi se u startu desile dve sjajne stvari, pa je probijanje i preskakanje lakše palo.
Promena leta je najčešće agonija za putnike, istinski košmar, sve ono što ne želite da vam se dogodi… Ovaj put je bila razlog za širok osmeh iako još nije ni svanulo.
Ljubazna radnica me je upitala da li želim direkt za Prag umesto preko „male Krsne“, kao da me je pitala da li bih rakiju za dobro jutro… Nema presedanja, nema (onog najvećeg) straha za prtljag, odlično, hvala lepo, možemo dalje.
Kao da jedna dobra stvar nije bila dovoljna, strefila me je i druga – Aleksandra Crvendakić. Naša zlatna košarkašica, koja ovaj put zbog povrede preskače Mundobasket u Sidneju, u pratnji jače polovine, uz prepoznatljiv osmeh takođe se čekirala za let.
„Crv“ će biti predvodnica nove generacije kad kolena budu dala zeleno svetlo, do tada je čeka oporavak u Španiji gde i brani klupske boje, pa je ćaskanje o zdravlju (na prvom mestu), naravno košarci, željama za medalje i momcima i devojkama, i o svemu što uz to ide, prekratilo jutarnje sate.
Sve je bilo spremno za dalje pripreme za let sa kolegom Petrom, a kada smo pre svih sreli neizbežnog Nebojšu Ilića, zauvek tim menadžera reprezentacije, znali smo da je to – to.
Pitanje: Momci, a gde ćete vi?
Odgovor: Po zlato.
BONUS VIDEO Sve što niste znali o Kariju Pešiću