Zašto su svi poludeli za Rijerom - čini čuda sa Celjem i svi ga žele

To samo po sebi dovoljno govori o tome kakav je trag Španac ostavio u Sloveniji i odakle u priči Zvezda koja je došla do tačke zasićenja sa aktuelnim trenerom Vladanom Milojevićem.

Zvezdino interesovanje nije samo potraga za novim imenom, već za ideologijom: posedom, kontrolom i jasnim sistemom koji može da dominira u Srbiji na drugi načina i povede klub korak dalje u Evropi.

Sa Celjem je već napravio čuda. Prošle sezone je stigao do četvrtfinala Lige konferencija gde je posle velike borbe ispao od Fjorentine, a ove sezone u istom takmičenju posle tri kola ne zna za poraz dokazujući da to nije bila slučajnost.

Rijera pripada novom talasu trenera koji na startu karijere nose elitni igrački pedigre i špansku taktičku školu, nalik Ćabiju Alonsu. Fama koja ga prati nije posledica staža, već eksplozivnog debija u seniorskom fudbalu: snažne, odmah vidljive promene i rezultati. Kao bivše levo krilo, igrao je za Bordo, Espanjol, Liverpul, Olimpijakos i Galatasaraj, uz 16 nastupa za Španiju – kombinacija iskustva i trofejnog mentaliteta koja mu daje težinu u svlačionici.

Putanja je kratka, ali spektakularna. U sezoni 2022/23. sa Olimpijom Ljubljana osvojio je duplu krunu – prvenstvo i Kup – uz prosečnih 2,07 boda po meču na 45 utakmica. Titulu je obezbedio pet kola pre kraja, a Kup podigao posle finala protiv Maribora i gola iz penala u poslednjem minutu produžetka. Proglašen je i za trenera godine u Sloveniji. I pored svega, napustio je klub uz objašnjenje da nije dobio novi ugovor – korak koji govori i o ambiciji i o tržišnoj vrednosti.

Usledio je prvi mandat u Celju (17 mečeva, 2,12 PPG) i vrh tabele, pa prelazak u Bordo u Ligu 2, klub u kojem je ranije igrao. Posle epizode u Francuskoj vratio se u Celje, gde trenutno radi.

Pre seniorskih klupa, Rijera je bio pomoćnik u Galatasaraju – 46 utakmica uz Fatiha Terima i 19 uz Domèneka Torenta, dugogodišnjeg saradnika Pepa Gvardiole. To je spoj „menadžera karaktera“ i „ideologa igre“, baza koja objašnjava kako je brzo izgradio sopstveni taktički identitet.

Kada je iz dominantnog okruženja prešao u zahtevniju, fizički grublju Ligu 2, proseci su pali (oko 1,50 PPG u 32 meča). Bordo je preuzeo u problemu, delom stabilizovao formu, ali je postalo jasno da njegov sistem traži vreme i specifičan kadar. Pouka: kada nemaš profil igrača za pozicionu igru, pad brzine i efikasnosti je realan rizik.

Rijera je jasan: želi više lopte, ritam pod kontrolom i osećaj superiornosti nad rivalom. Filozofija ga stavlja blizu Artete i Gvardiole – sa kojima, kaže, razmenjuje ideje. I kada menja postavku iz nedelje u nedelju, konstanta je ista: dominacija kroz pozicioni fudbal i rešavanje problema sistemom, ne individualnim bljeskovima.

U izgradnji igre, tim preopterećuje prvu liniju, često pravi tri protiv dva, a pivot se spušta duboko da formira trougao sa štoperima ili ulazi u međuprostor radi progresije. Olimpija je pod njim rutinski pronalazila „slobodnog“ između linija i brzo ulazila u opasne zone.

Bekovi su ofanzivni kreatori: invertuju se u sredinu, napadaju prostor, menjaju visine. Česti su asimetrični oblici – jedan bek ostaje dublje zbog tranzicije i kontre, drugi ide visoko kao krilo, preklapa ili podvlači. Formacijski, Rijera voli 4-3-3, ali koristi i 4-1-4-1 i 4-3-1-2, u zavisnosti od kadra i plana.

Sistem zahteva tehnički sigurne štopere i pametnog pivota koji pod pritiskom napreduje s loptom. Bez njihovog profila, konstrukcija se ruši – baš zato angažman Rijere znači i obaveznu rekonstrukciju tima u skladu sa principima pozicione igre.

Rijera otvoreno priznaje „sebičnost“ iz igračkih dana i grešku iz Liverpula 2010, kada je javno kritikovao Rafaela Beniteza, što je dovelo do suspenzije i odlaska. Danas taj slučaj koristi kao pedagoški alat: 25 fudbalera ne može biti stalno srećno, disciplina je neophodna, a tim je iznad pojedinca. Traži „pametne i inteligentne“ igrače koji razumeju zašto se donosi svaka odluka.

Simbol otpora pritisku bila je i prva pres-konferencija u Ljubljani, kada su ga napali besni navijači – sezonu je završio kao šampion i osvajač Kupa. Psihološka otpornost je razlog zbog kojeg deluje kompatibilno sa „vrelom“ klupom kakva je Zvezdina.

Karijeru je počeo u Majorki, potvrdio u Espanjolu (Kup kralja, finale Kupa UEFA 2007), a vrhunac doživeo u Liverpulu 2008/09. Uzeo je titulu u Grčkoj sa Olimpijakosom, a u Galatasaraju dvostruku krunu u Turskoj plus Kup, pri čemu je promenio rolu – sa krila se uspešno prebacio na levog beka. U reprezentaciji Španije ima 16 nastupa i 4 gola, uključujući Kup konfederacija 2009. To je kapital koji u svlačionici proizvodi poštovanje.

Rijera donosi visok plafon i prepoznatljiv rukopis. U domaćem okruženju, njegov sistem je idealan za taktiku kroz posed“. U Evropi nudi jasnoću plana: kreiranje brojčanih superiornosti, eksploataciju međuprostora i naprednu gradnju napada.

Ali postoje dva velika rizika:

Ambicija. Biografija pokazuje kratke mandate i brzu vertikalnu progresiju. Ako Zvezda ne isprati ambiciju – sportskim iskoracima i budžetom – mogla bi postati usputna stanica ka „ligama petice“.

Evropski test. Bordo je upozorenje: bez profila igrača i vremena za adaptaciju, sistem u jačim ligama gubi efikasnost. Za Zvezdu će ključno biti da stabilizuje taktičku matricu kroz kvalifikacije i grupnu fazu.

Ako Crvena zvezda želi modernizaciju, kontrolu i prepoznatljiv identitet – Albert Rijera je „high-reward“ opcija. Paket uključuje i preduslov: ulaganje u štopere koji igraju pod pritiskom i pivota koji „okida“ progresiju. Uz spremnost da prati njegovu ambiciju i da kadrovski prilagodi tim pozicionoj igri, Rijera može biti arhitekta evropski pismenijeg Zvezdinog sistema. Bez toga, rizik od kratke epizode i „Bordo efekta“ je realan.