Večiti prekid

Poslednji sudijski zvižduk je predstavljao i olakšanje za bubne opne posetilaca najvećeg stadiona u Srbiji.Uz naizmenične pesme i skandiranja sa severne i južne tribine, te standardne psovke upućene fudbalerima zbog loših poteza, zvuci iz pištaljke glavnog arbitra Lazara Lukića su dopunili potpunu fudbalsku kakofoniju.A bilo ih je previše.Sudija oko koga su se danima uoči utakmice vodile polemike u delovima zainteresovane javnosti zbog "grehova iz mladosti" dosudio je čak 43 prekršaja za nešto više od dva sata posla, a broj prekida iz drugih razloga je jednostavno nemerljiv, ni u minutima, ni u potrošenim nervima posetilaca utakmice.Da je iko mogao da zamisli kako će izgledati drugo poluvreme večitog derbija glasnije bi agitovao za to da Lukić bar malo produži prvo.Uvodni deo meča jeste bio iseckan dvadesetjednim faulom, lakšim i težim povredama, ležanjem na terenu, uglavnom fudbalera Partizana i jednom izmenom zbog povrede Ričmonda Boaćija.

Ipak, Lukić je dodao samo 120 sekundi vremena za prvi deo utakmice, u kom je publika mogla da vidi jednu lepu igru Crvene zvezde, veliku terensku dominaciju i činjenicu da je aktuelni šampion prodisao od momenta kada više ne mora da zavisi samo od jednog igrača.Koliko god bio dobar, kvalitetan, talentovan, Marko Marin je usporavao igru Zvezde jer se konstantno čekalo da "on nešto uradi", dok je sada slučaj bitno drugačiji.U Zvezdinoj ekipi su tokom prvog poluvremena svi igrali fudbal, niko se nije čekao, kudio za potez više, mladi Željko Gavrić i Veljko Nikolić su pokazali da imaju lakoću u igri, a Njegoš Petrović da više nije onaj uplašeni momak iz utakmica Lige šampiona od prošle jeseni.Trener Zvezde Dejan Stanković može da se zapita da li je baš Aleksa Vukanović trebalo da uđe na teren umesto Boaćija pošto je propustio nekoliko velikih šansi, ali se, srećom po njega, to nije vratilo na drugoj strani.Partizan... Partizan ne da nije bio u evropskoj brzini, nego se činilo da je sve vreme u leru i da samo čeka kada će da se čuje i taj poslednji sudijski zvižduk, po mogućstvu da pre toga mreža Vladimira Stojkovića ostane netaktnuta.I on se pobrinuo za to. Imao je nekoliko intervencija, ali i mnogo više padova, čekanja da "saigrači izađu", ispucavanja na polovinu protivnika, pokušaja da se sa Slobodanom Uroševićem igra "Bufona i Madžukića" iako ni on nema preciznost dodavanja italijanskog kolege, niti je levi bek Partizana dominantan u skoku kako je nekada bio Hrvat iz svojih zlatnih dana u Juventusu.

Ako se u obzir uzme utisak da Lazar Marković, Takuma Asano i Sejduba Suma praktično nisu ni došli na utakmicu, te da je Bibras Natho morao da žrtvuje svoju kreativnost i lucidnost na poziciji zadnjeg veznog dolazi se do zaključka da je Partizanova ideja bila samo jedna - ne primiti pogodak, a ako se ne desi nekakva povoljna okolnost, ni ne srljati previše u nameri da se gol postigne.Tako nešto nije ni moglo da se desi u drugom poluvremenu... Gomila, gomila pirotehnike sa severne tribine je pala u senku jedne bakljade sa suprotne strane koja je ceo teren prekrila dimom, a potonje paljevine stolica su na teren donele užasan smrad istopljene plastike zbog čega je arbitar Lukić morao da svira...I svira i svira... I prekida igru i nastavlja na koji minut... I opet da prekida. I da daje znakove lekarskom osoblju sa obe klupe da uđu na teren... I da svira za nastavak igre. I da prekida igru zbog ovog ili onog razloga... I da razgovara sa fudbalerima kojima prečesto nije bilo jasno zbog čega se lopta nalazi u mrtvom vremenu... A često im nije bilo jasno na kom mestu je tačno lopta napustila teren... Pa je Lukić svirao... I svirao... I vraćao igrače unazad pored aut-linija... I svirao faulove. Gotovo svaki kontakt, a bilo ih je možda i previše, naročito onih koji su dolazili sa strane fudbalera Zvezde koji su od početka utakmice dokazali da su spremni da udare ne bili onesposobili "lakonogu konjicu" Partizana, čiji predstavnici su takođe često ulazili u verbalne sukobe sa fizički jačim protivnicima.A Lukić je svirao... I prekidao... I produžio drugo poluvreme za sedam minuta, a mogao je barem za 15. Nije bilo potrebe za time, pošto ekipe nisu davale znakove života u dovoljnoj meri, pa se pored psovki i uvreda na račun fudbalera koji su više vremena provodili ležeći na travi nego s loptom u nogama našao i poneki povik:"Sviraj, bre, kraj više!"

I svirao je kraj, a da utisak bude poptun, reagovao je i prema igračima van terena, kada je rezervnom golmanu Partizana Nemanji Stevanoviću dodelio žuti karton...Nekada je kao fora postojala uzrečica "iz iksa u prekid", ali se kao i svaka drevna narodna umotvorina pokazala kao ispravna, verovatno ne na pravom mestu i verovatno ne u pravo vreme.Važnije od jedne utakmice je činjenica da su dva najkvalitetnija fudbalska tima na ovim prostorima odigrala meč u kom su u okvir gola otišla samo tri udarca. I nisu bili ni najmanje opasni po golmane. A navijači dolaze na večiti derbi da bi videli šanse, prilike za gol, šuteve, lucidna dodavanja u prostor, driblinge, takozvane fudbalske viceve...Ali ne. Večiti derbi u epizodu 162. se pretvorio u večiti prekid koji je trajao, trajao i trajao... Dok sudija Lukić nije odlučio da agoniju okonča jer je bilo evidentno da gol ne bi mogao da padne "da se igralo do sutra", a ne za još koji minut produžetka.Zbog toga je pitanje šta će biti sutra, u nekom narednom večitom derbiju - da li će oni isti navijači koji su prizivali refundaciju novca pošto nisu bili zadovoljni kupljenim proizvodom nazvanim "večiti derbi" imati nameru da ponovo ulože u isto, očekujući jedno, a sa idejom da mogu da dobiju ono drugo, taj famozni "večiti prekid"?Ko se jednom opeče na srpski fudbal teško mu se vraća, čak i putem malih ekrana... Akteri bi trebalo da misle o tome. O mnogim stvarima...Ali, sudija je opet zazviždao... Prekid... Uzbuna! Šta se desilo? Ništa... 'ajde dalje... O čemu se ono beše razmišljalo?