Trampov "pucanj u zdravu nogu", ili kako bi Svetsko prvenstvo moglo da ga košta svega

Ideja Donalda Trampa bila je jasna: iskoristiti globalni sportski događaj za “sportwashing”, odnosno poboljšanje lične i političke reputacije kroz sport. U teoriji, sportwashing funkcioniše tako što spektakularni događaji preusmeravaju pažnju javnosti sa kontroverzi i skandala, stvarajući pozitivnu sliku domaćina, o čemu svedoči i krajnje bizarna nagrada dobijena od strane FIFA za doprinos miru u svetu - i to nakon što Tramp nije uspeo da "izmoli" Nobelovu nagradu za mir.

Ovaj princip se pokazao korisnim u nekim ranijim izdanjima Mundijala - poput Brazila, Katara, Rusije, te je postojala ideja da i SAD na isti način mogu da skrenu pažnju sa događaja koji su doveli do krize u ovom društvu.

Međutim, u američkom kontekstu ovo je recept za neuspeh. SAD u svojoj srži nisu autoritarna zemlja gde vlasti kontrolišu narativ i medije. Tamo je sport masovni medijski fenomen, svaka utakmica je spektakl, a publika je kritična, dobro informisana i navikla na otvorene debate i skandale.

Holivud, ESPN, "New York Times" i milijarde "online" komentara – svaki pokušaj da se kontroliše narativ se vrlo brzo razotkriva. "Sportwashing" ovde nema poente jer američki mediji i publika ne gutaju PR trikove; oni ih analiziraju, preispituju i često pretvaraju u kontrapropagandu.

Tri meseca pre početka prvenstva glavne teme nisu bile spektakularne promocije Mundijala ili pokušaji dizanja Trampovog imidža, već karteli, rat u Iranu i bojkot. Umesto da se priča o spektaklu, kontroverze su se proširile globalno, a Tramp je praktično pucao sebi u nogu. Svaka greška u PR-u ili politička odluka dalje udaljava njega od vrlo ograničene podrške izvan MAGA baze, dok kritičari i opozicija koriste turnir kao megafon za ukazivanje na problematične politike.

Ova situacija ima direktne posledice i za FIFA. Predsednik Gianni Infantino bio je viđen kao blizak Trampu, pa bilo kakve političke i reputacione turbulencije domaćina automatski prelivaju se i na organizaciju. Umesto sportskog spektakla koji bi trebao da podiže globalni imidž fudbala i američkog domaćina, prvenstvo se pretvara u test političkih i reputacionih rizika. FIFA se tako nalazi između globalnog događaja i domaćih turbulencija, što može da ugrozi kredibilitet turnira.

Primera radi, "sportwashing" je u prošlosti funkcionisao u autoritarnim režimima poput Katara ili Kine, gde vlasti mogu kontrolisati narativ, filtrirati medije i minimizirati kritike. U SAD, takav model je praktično neefikasan: mediji su slobodni, javnost skeptična, a skandali se šire munjevito, pretvarajući pokušaje poboljšanja reputacije u kontraefekat. Tramp je mislio da će fudbalski spektakl operisati kao megafon za politički imidž, ali u zemlji gde je svaki sportski događaj pomno analiziran i gde je publika navikla na transparenciju, sve se lako preokreće protiv njega.

Svetsko prvenstvo u SAD preti da postane Trampov “pucanj u nogu”. Umesto da poboljša njegov imidž i ojača FIFA-inu globalnu poziciju, turnir može da otvori karte i razotkrije političke i reputacione slabosti domaćina.

U zemlji spektakla i medijskog nadzora, "sportwashing" je neefikasan, a svaka greška domaćina se multiplicira milion puta kroz medijski ekosistem.