3
Ideja je bila da Partizan igra evropski fudbal, u brzini više, bio je na korak od plasmana u nokaut fazu Lige Evrope, imao je dominaciju u duelima sa večitim rivalom...
Nekoliko meseci kasnije od „parnog valjka“ ostala je samo šklopocija za koju, izgleda, ne postoji pravi alat.
PROČITAJTE JOŠ
Najgori start sezone u poslednjih pet godina, raštimovana ekipa napunjena novim, ali ne i igračima u formi, moglo bi se reći, već se oprostila od šampionske titule.
Ako je uopšte i želela da ide ka njoj, a morala je, s obzirom na to da samo titula prvaka Srbije može da donese put u Ligu šampiona i Ligu Evrope naredne sezone.
Utešna nagrada će biti Liga konfederacija, treće takmičenje pod okriljem UEFA koje niti će biti atraktivno za publiku, niti će moći da doprinese finansijskoj stabilnosti.
Kako izgleda imperativ plasmana u evropsko takmičenje Partizan je video prošle godine, kada je gol Nemanje Miletića na gostovanju Moldeu omogućio miran san klubu koji je mogao potpuno da potone da nije stigla finansijska injekcija iz UEFA, na osnovu plasmana u Ligu Evrope.
Partizan ove sezone neće imati tu privilegiju, ispao je od ekipe Šarloa u pokušaju da ponovo uđe u drugorazredno evropsko klupsko takmičenje i ostalo mu je samo jedno – da juri titulu u Srbiji.
A to je misaona imenica za Partizan u poslednje tri godine, još od one „incidentne“ sezone kada je, predvođen trenerom Markom Nikolićem, stigao do duple krune.
Od su kroz klub prošla četvorica trenera, tri stalna i jedan privremeni, dok se u Humsku 1 nije vratio Aleksandar Stanojević i najavio da želi potpuno da promeni tim koji je formirao Savo Milošević.
I promenio je… Nemanja Miletić, Umar Sadik, Bojan Matić, Uroš Vitas, niko od tih igrača više nije u klubu, a Milošević je za većinu od njih „garantovao“ i smatrao ih bitnim šrafovima tokom svog pokušaja da stvori „evropski Partizan“.
Uz sve to, kuburio je sa igračkim kadrom, nije imao širinu ni dubinu klupe, pojedinci su igrali i više nego što je trebalo, rizikovali i povrede, ali je bar tim izgledao kompaktno, uprkos činjenici da se mučio u Superligi Srbije.
I to mučenje traje godinama. Partizan jednostavno ne ume da probija bunkere protivnika, a konstantno jalovo napadanje nužno dovodi do pada koncentracije, „dizanja ruku“ i situacija u kojima protivnik iz praktično jedne šanse može da dođe do gola i bodova.
To je bio slučaj i u utakmici na Čairu, koju je domaći Radnički, predvođen Milanom Đuričićem, bivšim Miloševićevim pomoćnikom, rešio u svoju korist minimalnim rezultatom.
Više od toga, navijače Partizana mora da brine činjenica da je gol opet primljen iz greške, loše postavke, situacije koja ne sme da se događa na profesionalnom nivou.
Kako je Miloš Jojić, nedavno „pojačanje“ skrivio penal protiv Crvene zvezde potpuno suludim povlačenjem za dres Sekua Sanoga u kaznenom prostoru, tako je Filip Holender, takođe nedavno pojačanje, propustio da isprati protivničkog igrača, oklevao je sa startom i ulaženjem u blok, te mu dozvolio dovoljno prostora da zakuca loptu u mrežu Vladimira Stojkovića.
Možda bi te greške mogle da se nazovu igračkim, možda i padom koncentracije, ali se postavljaju pitanja – šta je uopšte, na primer u derbiju, Jojić sa visinom od 177 centimetara tražio pored šest centimetara višeg i bar deset kilograma težeg Sanoga u kaznenom prostoru, zašto je Holender, kao krilni bek, krilni napadač, „lažna devetka“ bio na mestu gde treba da bude postavljen zadnji vezni, te kako je moguće da desni bek, Aleksandar Miljković, u meču sa Radničkim postane najistureniji igrač tima?
Sasvim je sigurno da Stanojević nije imao dovoljno vremena za uigravanje tima, niti za potpunu rekonstrukciju, a jasno je da se to nikako ne radi usred sezone i to sezone sa ovakvim značajem.
On je rekao da su mu neophodna dva prelazna roka da bi formirao ekipu po svojoj želji i time stavio do znanja javnosti da se pitanje njegove odgovornosti za ovakve rezultate ne bi smelo postavljati bar do sledećeg leta, ako računamo prethodni i predstojeći zimski prelazni rok.
Da li Partizan ima vremena da čeka? Da li je bilo neophodno razmontiravati sistem koji je davao, kakve-takve rezultate i činilo se da su mu neophodne minimalne korekcije, uz možda po koje pojačanje, da bi sve leglo na svoje?
A klub je tek u problematičnoj situaciji… Predsednik Milorad Vučelić se oporavlja od teške zaraze koronavirusom, generalni direktor Miloš Vazura ima posla sa objašnjavanjem toga „ko je zvao sudiju u poluvremenu derbija“, a potpredsednik Vladimir Vuletić vodi rat sa porodicom Borjan…
Uz sve to, kroz medije se oglašava i bivši predsednik Dragan Đurić, u sličnom maniru kao i gotovo svaki put kada se Partizan nađe u krizi. Jesen 2020. godine nam je donela Miholjsko leto, ali sunce ne greje niti obasjava Humsku ulicu, naprotiv…
Pratite nas i na društvenim mrežama:
