Katastrofa.
Fudbaleri Čukaričkog po završetku prošle sezone bili su jednom nogom u raju – dva puta u nekoliko dana savladali su Partizan, obezbedili mesto u Ligi konferencija, i sve je išlo ka tome da će se ovaj tim etablirati kao jedan od četiri najjača, uz nadu da bi u nekom trenutku mogli da se umešaju i u borbu za šampionsku titulu.
PROČITATE JOŠ...
No, već posle četiri kola u Ligi konferencija jasno je da je Čukarički zalutao u treće po snazi evropsko takmičenje – četiri utakmice, četiri poraza, tek jedan dat gol, i za to vreme možda 15 minuta dobrog fudbala.
Koliko loše su se „prilagodilI“ evropskom fudbalu
Iako bi činjenica da je Čukarički najgora ekipa ovog takmičenja (primili uz Brejdablik najviše golova (12), dali samo jedan) gotovo sve ljubitelje fudbala naterala da se ozbiljno zapitaju šta nije u redu i kako su dopustili da služe kao vreća za udaranje i pravljenje gol-razlike pred naredne utakmice, u Čukaričkom to nije slučaj. Zapravo, trener tima sa Banovog Brda Igor Matić se svim silama trudio da pokaže suprotno:
„Do prvog gola nam je dosta stvari uspevalo.“
Ovih osam reči Matić je izrekao nakon utakmice protiv Fjorentine u Firenci koju je tim sa Banovog brda izgubio 6:0. A koliko je tačno trajao taj period u kom je sve polazilo za rukom timu sa Banovog brda?
Na prvi pogled, prosečan ljubitelj fudbala bi rekao da je u pitanju period od bar 15-20 minuta, da je Fjorentina posle toga jednostavno pokazala razliku u klasi, a da je pre toga Čukarički bio taj koji je bio u najmanju ruku ravnopravan i pokazao „zube“.
Ipak, taj ljubitelj fudbala bi verovatno ostao u zabuni jer je Čukarički taj prvi gol primio nakon osam minuta igre, posle čega je sve krenulo nizbrdo.
A da ta izjava nije stvar treme ili prosto trenutak pada koncentracije usled nastupa u takmičenju koje je ipak par nivoa iznad Superlige Srbije pokazuju i reči šefa struke ovog kluba u najavi drugog meča protiv „viole“.
Matić je izašao pred novinare i rekao sledeće:
„Protiv nas su, primera radi, imali 19 šuteva na gol, a protiv Juventusa 26. Posed je bio 70 prema 30, a protiv nas 67 prema 33. Statistički parametri u odnosu na Juventus su bili bolji, ali nisu uspeli da daju gol.“
Taj meč je Fjorentina izgubila sa 1:0.
A kada je završen meč protiv tima iz Firence, koji je došao u Srbiju, postigao gol i posle toga gotovo rutinski držao stvari pod kontrolom, uz tek par minuta nešto bolje igre tokom kojih su zapravo uspeli da pređu polovinu i nateraju odbranu Fjorentine da se pomuči, Matić je poentirao:
„Mislim da smo odigrali jednu fenomenalnu utakmicu, taktički smo fantastično spremili meč. Sem tog penala, jedna moćna Fiorentina nije stvorila nijednu stopostotnu šansu“, pored čega je dodao:
„Model Juventusa sam pokušao da primenim definitivno. Ako igračima Fiaorentine ostaviš veliki prostor, dobri su jedan na jedan. Tehički su jako dobri igrači. Ideja je bila da se skrati prostor i kad uzmemo loptu da budem direktni kako bismo mogli da ih ugrozimo. Juventus im je dao gol, mi nismo, iako smo imali šanse“, ponovo je istakao Matić.
Iako je, sa jedne strane, pohvalno i lepo videti da trener, uprkos katastrofalnim rezultatima u trećerazrednom evropskom takmičenju, stoji uz svoje igrače i pokušava da izvuče šta se pozitivno izvući može, postoje i loše strane ovoga, koje su zapravo dovoljno problematične da zabrinu sve ljubitelje fudbala.
Prva je vezana za čistu logiku. Ukoliko je Čukarički uzeo Juventus kao model, i taj model primenio protiv istog rivala bolje od same „stare dame“, kako je moguće da je tih 180 minuta završio sa skorom od sedam primljenih a bez ijednog datog gola?
Druga stvar, ukoliko je Čukarički pokazao zaista toliko kvaliteta, kako je moguće da je protiv objektivno slabijih rivala od Fjorentine, kakvi su Genk i Ferencvaroš, doživeo dva ubedljiva poraza?
I treće – i najvažnije – koja je tačno poenta ovih reči? Jer ako je Matić imao za cilj da svojim igračima pošalje poruku da veruje u njih, postojao je i drugi način da se to izrazi, jer teško da će iko poverovati u „bili ste dobri“ nakon šest primljenih golova, pa makar dali pet. Ovako, stiče se utisak da klubovi – opet, izuzev „večitih“, na teren izlaze svesni da ih očekuje debakl, a treneri već unapred pripremaju izgovore.
Vratimo se sad na jednu fudbalsku istinu – u pitanju je igra koju igra 11 na 11 igrača. Ako na nju dodamo i onu da je lopta okrugla, dolazimo do toga da zapravo apsolutno sve zavisi od samih igrača i samog trenera nekog kluba. Svi su jednaki, pobeđuje onaj ko je bolji na terenu (zanemarićemo razlike u budžetima jer služe kao izgovor).
Ukoliko je trenerima u Srbiji dovoljno da njihovi igrači imaju „bolju statistiku od Juventusa“, pa makar izgubili 6:0, nameće se pitanje – čemu tačno uče decu? Da se fudbal igra zbog statistike?
Paradoksalno, Crvena zvezda je nakon najbolje utakmice u istoriji odigrala najružniju, ali je te 1991. godine uspela da se popne na krov Evrope i sveta. Umesto da treneri, koji su odrasli na pričama o trenerskoj bravuri Ljupka Petrovića koji je (doduše fantastičan sastav Zvezde) uspeo da tako „namesti“ da je gotovo sve prednosti Olimpika iz Marselja neutralisao kako bi došao do rezultata, logika koja preovlađuje je, po svemu sudeći – igra se za statistiku, sve ostalo je sporedno.
A pitanje totalne propasti fudbala, čije naličje smo već videli ove jeseni u vidu opšteg potopa srpskih klubova na evrosceni, nije tako daleka prošlost.
BONUS VIDEO Ajaksova godina iz pakla se nastavlja, još jedan meč bez pobede
